Transeksualnost istina i mit

AddThis Social Bookmark Button

transsexual_symbolDa bi samo mogli da razumemo šta je zapravo transeksualnost moramo prvo da razgraničimo i precizno da definisemo dva jako bitna pojma; pojam identiteta Roda i pojam fizickog Pola.

Rod i Pol su dve veoma različite stvari iako se često koriste kao sinonimi, naravno pogrešno. Pol označava fizičku građu i funkciju.  Rečeno prostim jezikom Pol čini naš fizički izgled, dakle građa našeg tela naročito polnih organa kao i funkcija koju pojedinac obavlja u procesu ramno`avanja. Rod je deo identiteta, koji nastaje u delovima mozga specijalizovanim za psihičko određivanje seksualnih odrednica individue. Iz ovoga mo`emo zaključiti da se radi o dve potuno različite pojave: jedna je potpuno fizička (Pol), a druga je potpuno psihička (Rod). U većinskom delu populacije polne odrednice i odrednice roda  su u skladu tj. identitet indiviue odgovara njenoj spoljašnjoj pojavi, odnosno građi tela. Glavni problem koji muči sve transeksualce jeste nesklad, ustvari antagonizam između identiteta roda i fizičkog pola koji nastaje rođenjem, u stvari pre rodjenja. Njihova suprotnost jeste sama srž transeksualnosti.

Transeksualac je osoba rođena sa izgledom određenog pola, ali čija komponenta seksualnog identiteta ne odgovara, odnosno u suprotnosti je sa građom tela. Bukvalno rečeno to je kao da ste zarobljeni u telu suprotnog pola. Možete li da zamislite kako to izgleda?

Konflikt koji postoji između bioloških i psihičkih komponenti seksualnog identiteta ispoljava se od najranijeg detinjstva. Najčešće, transekasualci su svesni postojanja konflikta i nesklada onoga kako se osecaju i onoga kako izgledaju i kako se od njih očekuje da se ponašaju još u predškolskom uzrastu.

Ova patnja može da dovede i do težnje za samouništenjem ukoliko se ne leči na vreme i na odgovarajući način. Neverovatne teškoće koje prate i sam proces lečenja su nanosioci bola i patnje čija suma se poigrava sa već nesnosno teškim životima transekasualaca. Kaže se da brojke ne lažu, a statistika kaže da 50% transeksualaca umre do svoje tridesete godine, da stvar bude još morbidnija , uglavnom od svoje ruke. Koliko je opšte poznat i tačan ovaj broj govori i činjenica da se on naziva kao "pravilo pedeset procenata".

Biti transeksualac nije nesto što se može kriti i potiskivati doveka. Apsolutna kompulzija klasičnog transeksualizma je pitanje života ili smrti za razliku od opčinjenosti crossdresser-a, onih koji se preoblače ili fetiša travestita. Društveno ugnjetavanje, sram nametnut kulturom, preziranje samoga sebe ubijaju transeksualce. Sa lečenjem i podrškom dolazi spas, preživljavanje i uspešan život. Uspeh lečenja transeksualaca je među najvećim u medicini.

Transeksualnost se javlja podjednako surovo u oba pola, fizičkom muškom i fizičkom ženskom i izazivaju je faktori (kao sto su oslobađanje hormona u kritičnim trenucima izazvanim stresom u majci, ili prisustvo različitih hemijskih supstanci sa sličnim efektom) koji ometaju normalno razvijanje fetusa. Do transeksualnosti dolazi nezavisno od seksualne orjentacije. Dešava se kod ljudi ali i kod životinja kao što su majmuni, psi, mačke, pacovi i miševi.

Uobičajen tretman koji se preporučuje pošto je ustanovljena transeksualnost jeste da  ispravljanje greške stečene rođenjem i transformacijom individue u fizički pol koji će odgovarati  identitetu roda. To je proces koji uključuje manipulaciju određenim  hormonima i operaciju. Uspešnost ovih lečenja je veoma visoka i mnogi transeksualci nastavljaju dalje da uspešno žive svoje živote.

Iako transeksualnost i homoseksualnost su dve potpuno različite stvari ponekada se mogu javiti zajedno, a i postoje dokazi da su obe pojave nastale od sličnim procesima u materici.

Transeksualnost se veoma razlikuje od uobičajeno i pogrešno povezivanih pojmova "crossdressing"(preoblačenje) ili travestitija takođe i pojma transgenderizam gde se transeksualnost bavi u principu sa identitetom roda i korekcijom fizičkog izgleda da odgovara tom identitetu, a travestitija je  u principu seksualni fetiš koji nastaje u pubertetu. Travestit nema potrebu da menja svoj fizički izgled. Travestit se zadovoljava pojavljivanjem u društvenoj ulozi suprotnog pola, a ponašanje očigledno nije usađeno u biološku prednatalnu osnovu već je naučeno. Travestitija, za razliku od transeksualnosti, je uglavnom aktivnost muškaraca, jer je ženska travestija prihvaćena u društvu.

Skorašnji termin Transedženderizam je u osnovi prazna reč spojena sa neutralnim obeležjem individue koja se ne pokorava uobičajenim pravilima izražavanja odnosa između Pola i Roda. Izraz je stvoren da bi pomogao ujedinjavanje veoma različitih individua pod zajedničko okrilje interesa za Rod, sa namerom da obezbedi osnovu za obostranu korist i podršku unutar često nasilnog antagonističkog društva.

Transdženderisam može da se odnosi na one koji se preoblače, one koji žive u suprotnim društvenim ulogama on onih koje su im odredjene njihovim polom i na one koji su međupolni, za one koje igraju sa izražavanjem roda iz bilo kog razloga, a takođe i za transeksualce. Dok zaista postoji velika korist u ime opstanka pod zajedničkom asocijacijom označenoj kao transdženderizam, u osnovi funkcija je skroz društvena i politička , a nema nikakvu medicinsku osnovu, uprkos pokušajima pojedinaca da legitimizuju ovaj pojam bez značenja.

Tačan broj transeksualaca u populaciji nikada neće biti tačno izbrojan.(otprilike jedan u trideset hiljada)  jer je transeksualnost  izazvana hormonalnim promenama u materici , izazvanim stresom tako da broj transeksualaca u društvu varira zavisno od stanja u društvu. Postoje dokazi da se više transeksualaca javlja za vreme ratova ili neposredno posle rata na primer. Čak i tada jako retko.

Zapaženo je nekoliko interesantnih fizičkih i mentalnih indikacija koje se  javljaju vezano za transeksualnost. Jedan faktor je inteligencija, transeksualci imaju u proseku dve standardne devijacije viši intelekt od prosečne populacije, a jednu standardnu devijaciju viši od homoseksualaca. Ova verovatnoća povećane inteligencije još nije objašnjena, iako postoje predlozi da je to rezultat jedinstvenog sklopa donegde ukrštenih "žica" u mozgu transeksualca, koji može da prosperira od kombinacije muških i ženskih struktura ili funkcija.

Još jedna interesantna pojava jeste kreativnost, transeksualci kao da poseduju visok nivo umetničke i osnovne stvaralačke sposobnosti.

Transeksualci obično pokazuju neke fizičke znake njihovog stanja koje mogu da izazovu probleme kod roditelja ili prijatelja. Žena -u-muškarcu: transeksualac može sporije da razvija muške polne karakteristike kao što su maljavost, promena dubine glasa i celokupan fizički razvoj poređen sa većinom populacije. Muškarac-u-ženi transeksualac može pokazivati znake muskulacije koštane strukture, kose ili glasa. Ovi znaci su uopšteno gledajući veoma suptilni , ali i česti.

Postoji neverovatna društvena netrpeljivost - a često i otvoreno nasilje- koje se izražava prema transeksualcima i čini njihov težak život još težim. Neki, koji su imali potpuno uspešan prelaz u odgovarajući pol odlučuju se za različite nivoe tajnosti u vezi sa svojim stanjem i svojom proslošti. Drugi , pak nikada ne uspeju da se potpuno preobrate fizički da bi mogli da prođu neprimećeni i tako se njihova patnja nastavlja.

Transeksualci se suočavaju sa mnogim teškoćama da bi spravili grešku koja je načinjena pri njihovom rodjenju. Moraju da se suoče sa društvom, sa doktorima medicine, uobičajenim gubitkom porodice i prijatelja, cenom tretmana i ekstremno teškim međuperiodom njihovog prelaza koji može da potraje i do dve godine, unutrašnjim mučenjem sumnjom u sebe i prezirom zbog svog stanja. Godine 1981. procenjeno je da oko 50% nikada ne preživi ovaj trnovit put, umirući do 30 godine života, obično od svoje ruke. Skoro cela gorčina ovoga tihog pomora izazvana je dodatnim teretima izazvanim nasilnim neprihvatanjem društva, odbacivanjem od strane porodice i prijatelja, i nemogućnosti nalaženja odgovarajuće nege. Snaga koja pokreće, motiviše transeksualce je borba na život ili smrt.

Transeksualnost kroz istoriju

Pošto je transeksualnost izazvana hormonalnim uticajima na nervni sistem fetusa u razvoju , i odvija se verovatno u svim vrstama sisara bilo bi logično prepostaviti da je pojava prisutna već dugo vremena. Zaista, s obzirom da su defekti rodjenja u stvari deo prirode, bilo bi nezamislivo da se era ljudi zamišlja kao imuna na transeksualnost. Ona je oduvek prisutna, a istorija je s vremena na vreme zabeležila tu činjenicu.

Jedini tragovi koje imamo iz paleolita bili bi iz društava aboridžina koji još žive sa tehnologijom kamenog doba. Nekolicina preostala na zemlji, u kišnim prašumama Južne Amerike ili netaknutim predelima Afrike imaju odredjeno mesto u društvu za transeksualce koji su medju njima rodjeni. U takvim društvima oni se smatraju magičnim bićima, rodjacima bogova i duhova i opsednuti šamanskim moćima.

Svako društvo u istoriji posedovalo je naziv i mesto određeno za transeksualce, od drevnog Canaan-a i Turske do Indije, čak sve do danas.

Primera ima u izobilju:

U drevnom Rimu postojali su 'Gallae', Phrygian-ski sledbenici boginje Cybele. Kada se jednom odluče za svoj rod i religiju fizički muškarci Gallae trčali su niz ulice i bacali svoje odstranjene genitalije na kućne pragove, kao ritualni čin. Pokućstva koja su primila te ostatke smatrali su ih za veliki blagoslov. Zauzvrat brinuli su se o Gallae-ma do samog oporavka. Tada su ceremonijalno primalu žensku odeću i ženski identitet. Obično su se oblačili kao mlade, ili u nekoj drugoj posebno lepoj nošnji.

U Indiji rituali za transeksualne pojedince nastavili su se sve do danas. Pod imenom Hijiras. Ova verska zajednica takođe obožava boginju, i podvrgava svoje sledbenike  primitivnoj operaciji zamene pola. Hijiras-i se tretiraju poprilično licemerno u Indijskom drustvu , oni su i prezreni i cenjeni istovremeno. Hijiras-i se često plaćaju da prisustvuju i blagosiljaju venčanja  i da deluju kao duhovni i društveni savetnici, ali su takodje tretirani kao manje vredni i od evnuha. Ipak u drugim okolnostima, kao što su društvena dešavanja, njima se pripisuje status pravih žena.

Dine i  Navaho indijanci na severozapadu sjedinjenih država poznaju tri pola umesto dva. Za Dine,  postoje muškarci, žene i Nadle, koji su smatrani i za jedno i za drugo, a ponekad ni za jedno ni za drugo. Dok su oni koju su rodjeni kao medjupolni ili hermafroditi  automatski smatrani kao Nadle, fizički normalni pojedinci su mogli sebe da proglase kao Nadle zavisno od toga kako sebe osecaju , tj kako osećaju svoju rodnu definisanost. Nadle  su nekad posedovali veliko poštovanje pre nego što su Navaho pokoreni a njihova kultura uništena i asimilovana od strane katoličanstva.

Među Sioux-ima, Winkte su imale poprilično istu ulogu i pojedinac je mogao da zauzme ulogu pola koji mu odgovara. Fizičke žene su živele kao muškarci-ratnici i imale su žene, dok su fižički muškarci živeli svoj život u potpunosti kao žene. U društvu Siouxa nije pridavana nikakva magična osobenost celoj stvari , to se samo smatralo načinom da se ispravi greška prirode. Winkte su takodje izvodile primitivne operacije koje su trebale da imaju za cilj zamene pola, i istorija je zabeležila proces koji su koristili za fizičke muskarce: danima bi jahali na specijalnom tvrdom sedlu da bi smrvili testise i tako trajno i efikasno kastrirali pojedince.

Biti transeksualac u drevnim kulturama je takodje zahtevalo i hrabrost, čak iako su ih društva prihvatila. Bilo da su to Sererri Pokote iz Kenije, Xaniti Islamskog Omana,  Mahu sa Tahitija, ili ca Sekrata sa Madagaskara, priča je u suštini ista: transeksualnost je bila životna činjenica, a mesto u društvu transeksualci su uvek sami sebi morali da stvore.

Moderna klasifikacija transeksualnosti i medicinske intervencije prvi put su pokušane u Nemačkoj 1930. godine. Einar Wegener je zatražio lečenje i bio je operisan. Posle operacije je živeo kao Lily Elbe, ali ne zadugo. Operacija je imala ozbiljne komplikacije sa tragičnim ishodom. Prvi poznati, preživeli postoperativni transeksualac bio je amerikanac bivši G.I. George Jorgensen, koji je postao Christine Jorgensen 1953. Christine je postala centar vrtloga publiciteta uprkos naporima da se to izbegne i nije imala izbora osim da unovči svoju nesreću. Christine  je postala prvi medijski transeksualac ili kako neki transeksualci kazu 'Transie Martyr' i propatila i blagoslov i prokletstvo slave. Christine je glumila u nekoliko holivudskih filmova i postala dovoljno slavna da izvede transeksualizam iz mraka na svetlo post-industrijskog društva.

Decenijama samo su se pojedinci usudjivali da  operišu transeksualce , dok su ostalo to posmatrali kao čisto psihički poremećaj bez biološke osnove. Prvi profesionalac koji je iskreno pokušao da pomogne transeksualcima sa saosećanjem i naučnom studijom bio je Dr. Harry Benjamin. Dr. Benjamin je pažljivo lečio i proučavao slučajeve transeksualnosti posvećujući tome svu svoju pažnju. Kao rezultat 1966. godine objavio je knjigu "Fenomen transeksualnosti" . Ovaj rad je izuzetno važan za sve današnje transeksualce dok "Harry Benjamin International Gender Dysphoria Association" nastavlja sa njegovim radom i postavlja nove , bolje standarde u lečenju i brizi o transeksualcima u današnjem lekarskom društvu.

Skorašnja istraživanja moždanih funkcija bacila su malo svetla na uzroke transeksualnosti i na  načine za poboljšanje operacionih tehnika i na mogućnosti poboljšanja celokupnog tretmana. Danas, društvo polako počinje ponovo da prihvata nekada odbačene i prezrene transeksualce i možda budućnost nosi još više razumevanja i pomoći  za osobe rodjene kao transeksualci u nekim novim vremenima koja leže pred nama.

 

Izvor: http://www.queeria.com/trans.aspx?id=3571