Transfeministički manifest

AddThis Social Bookmark Button
transsexual_symbolEmi Kojama
"Autorska prava su vlasništvo Emi Kojama. Prevedeno i objavljeno uz dozvolu autorke. Za više informacija poslati e-mail na Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. . / Copyright by Emi Koyama. Translated and published here under permission from the author. Email Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. for more information."

Uvod
U drugoj polovini dvadesetog veka, kao rezultat učešća različitih ženskih grupa, američki feministički pokret se veoma raširio. Kada je grupa žena - koju je konvencionalni feministički pokret ranije marginalizovao - prekinula ćutanje, zahtevajući sopstveno mesto u okviru pokreta, prvo je optužena za fragmentovanje feminizma trivijalnim problemima, da bi kasnije bila prihvaćena kao dragocen deo feminističke misli. Sve više smo postajale svesne da je različitost naša snaga, a ne slabost. Nijedna privremena fragmentacija ili polarizacija nije previše opasna da bi mogla poništiti osnovne vrednosti politike koja objedinjuje.
Svaki put kada prethodno ućutkivana grupa žena progovori, ostale feministkinje su pred izazovom da ponovo promisle ideje o tome koga predstavljaju i za šta se zalažu. I dok ovaj proces ponekad vodi do bolnog uočavanja naših predrasuda i internih ugnjetavanja u okviru feminističkog pokreta, u osnovi je veoma koristan zato što nam proširuje vidike i broj saveznica. Upravo zbog toga, objavljujemo da je došlo vreme da trans-žene otvoreno uzmu učešća u feminističkoj revoluciji, proširujući još više delokrug pokreta.
Reč ''trans'' se često koristi kao termin koji obuhvata narušavanje rodnih normi i diskontinutinuitet između nečijeg pola dodeljenog rođenjem sa njenim ili njegovom rodnim identitetom i/ili izražavanjem. Za potrebe ovog manifesta, izraz ''trans-žene'' se odnosi na one individue koje se identifikuju, ispoljavaju ili, manje-više, žive kao žene uprkos suprotnom polu koji im je dodeljen rođenjem. Slično tome, izraz ''trans-muškarci'' se koristi da opiše one koji se identifikuju, ispoljavaju ili žive kao muškarci uprkos činjenici da su rođenjem drugačije imenovani. Iako ova definicija izostavlja mnoge trans osobe koje se ne ravnaju sa muško/ženskom dihotimijom ili one koji su na druge načine transrodni/e, nadamo se da će prepoznati dovoljan broj sličnosti između problema sa kojima se svi/e suočavamo i prihvatiti ovu analizu kao korisno štivo i za njihove borbe.
Transfeminizam je prevashodno pokret trans-žena, koje veruju da je njihovo oslobođenje suštinski povezano sa oslobođenjem svih žena. Takođe je otvoren za queer i interseksualne osobe, trans-muškarce, žene i muškarce koji nisu trans i druge koji/e saosećaju sa potrebama trans-žena i smatraju da je povezanost sa njima nužna za njihovo sopstveno oslobođenje. Istorijski gledano, trans-muškarci su dali veći doprinos feminizmu od trans-žena. Verujemo da je neophodno da više trans-žena, pored drugih, uzme učešća u feminističkom pokretu, radi našeg oslobođenja.
Transfeminizam ne nastoji da preuzme postojeće feminističke institucije. Umesto toga, proširuje i unapređuje feminizam kao celinu, putem našeg sopstvenog oslobođenja i saradnje sa svima ostalima. Podjednako se zalaže za trans-žene i žene koje nisu trans, a za uzvrat od žena koje nisu trans traži da se zalažu za pitanja trans-osoba.
Transfeminizam je oličenje feminističke politike objedinjavanja u kojoj se žene različitog porekla zalažu jedne za druge, zato što ako to mi ne činimo, niko drugi neće.

Osnovni principi
Osnovni principi transfeminizma su jednostavni. Prvo, verujemo da svaki/a pojedinac/ka ima pravo da definiše njene ili njegove identitete, i da od društva očekuje da ih poštuje. To takođe uključuje pravo da se rod ispoljava bez straha od diskriminacije i nasilja. Drugo, smatramo da imamo isključivo pravo da donosimo odluke koje se tiču naših tela, i da nijedna politička, medicinska niti religijska vlast protiv naše volje ne sme narušiti integritet naših tela, niti ometati naše odluke vezane za njih.
Ipak, niko nije potpuno oslobođen od postojeće društvene i kulturne dinamike institucionalizovanog rodnog sistema. Kada donosimo bilo kakve odluke u vezi sa našim rodnim identitetom ili izražavanjem, ne možemo pobeći od činjenice da to radimo u kontekstu patrijarhalnog binarnog rodnog sistema. Trans-žene se naročito ohrabruju, a ponekad se i zahteva od njih da prihvate tradicionalne definicije ženstvenosti kako bi bile prihvaćene i ozakonjene od strane lekarske zajednice, koja se proglasila arbitrom odlučivanja ko/ja je dovoljno autentična žena, a ko/ja nije. Trans-žene se zbog vladajućih stereotipa često nalaze u situaciji da moraju da ''dokažu'' ženskost, kako bi bile priznate kao žene ili da bi mogle dobiti hormonske ili hirurške intervencije. Ovom praksom su podjednako ugnjetavane i trans-žene i one koje to nisu, zato što nipodaštava jedinstvenost svake žene.
Transfeminizam zastupa gledište da niko ne sme biti prinuđen na donošenje odluka u vezi sa njenim ili njegovim rodnim identitetom ili izražavanjem kako bi bio/la ''prava'' žena ili ''pravi'' muškarac. Takođe, verujemo da niko ne sme biti prinuđen na donošenje ovako ličnih odluka kako bi se označio/la kao ''prava/i'' feminist/kinja.
Kao trans-žene, naučile smo da naša sigurnost često zavisi od toga koliko dobro možemo ''proći'' kao ''normalne'' žene; kao transfeministkinje, nalazimo se u poziciji da našu potrebu za sigurnošću i ugodnošću stalno moramo podređivati našim feminističkim principima. Transfeminizam podstiče sve žene, uključujući i trans, da ispitaju načine na koje sve internalizujemo heteroseksističku i patrijarhalnu podelu rodova, i kakve implikacije naše akcije imaju na globalnom nivou; istovremeno, tvrdimo da svaka feministkinja nije dužna da se oslobodi svake sličnosti sa patrijarhalnom definicijom ženstvenosti. Žene ne bi trebalo optuživati za pojačavanje rodnih stereotipa zbog donošenja ličnih odluka, čak i ako se čini da su te odluke u skladu sa određenim rodnim ulogama; kao što proveravanje nevinosti oslabljuje žene zato što negira naše napore - time bi se većina žena, bilo da su trans ili ne, udaljila od učestvovanja u feminističkom pokretu.
Transfeminizam veruje u ideju da postoji onoliko načina da se bude ženom - koliko ima samih žena, i da bi trebalo da budemo slobodne u donošenju odluka bez osećaja krivice. Transfeminizam se suprotstavlja društvenim i političkim institucijama koje zabranjuju ili sužavaju naše individualne izbore, dok odbija da okrivljuje žene zbog donošenja ma kojih ličnih odluka. Nepotrebno je - zapravo opresivno - zahtevati od žena da odbace slobodu donošenja ličnih odluka kako bi bile smatrane istinskim feministkinjama. Time se rigidne patrijarhalne konstrukcije idealne ženstvenosti samo zamenjuju neznatno izmenjenom feminističkom verzijom - koja je podjednako rigidna. Transfeminizam podržava stvaranje okruženja u kome se poštuju lični izbori žene, dok ispituje i osporava institucije koje te izbore ograničavaju.

Pitanje muških privilegija
Neke feministkinje, naročito radikalne lezbejske feministkinje, optužile su trans-žene i muškarce da imaju koristi od muških privilegija. One tvrde da su transseksualci/ke od muškarca-ka-ženi socijalizovani kao dečaci, pa su im stoga date muške privilegije; sa druge strane, transseksualci/ke od žene-ka-muškarcu su karakterizovani/e kao izdajnici/e koji/e su napustili/e svoje sestre u jadnom pokušaju da steknu muške privilegije. Transfeminizam mora odgovoriti na ove kritike, zato što se one u pojedinim feminističkim krugovima koriste da opravdaju diskriminaciju prema trans-ženama i muškarcima.
Kada su suočene sa ovim argumentima, prirodan odgovor trans-žena sastoji se od negiranja da su ikad imale muške privilegije. Lako je uvideti zašto one veruju da je to što su rođene kao muškarci bio teret, a ne privilegija: mnoge od njih su prezirale svoja muška tela i to što su tokom odrastanja bile tretirane kao dečaci. One se sećaju osećaja neprijatnosti zbog pritisaka da se ponašaju grubo i muški. Mnoge od njih su drugi dečaci maltretirali i ponižavali zato što se nisu ponašale kao dečaci. Osećale su stid, i često patile od depresije. Čak i kao odrasle osobe, one žive u stalnom strahu od razotkrivanja, čime bi njihovo zaposlenje, porodične i društvene veze i bezbednost bili ugroženi.
Ipak, kao transfeministi/kinje, moramo se odupreti tako pojednostavljujućim reakcijama. Iako je tačno da neki muškarci koriste muške privilegije daleko više od drugih, teško je zamisliti da trans-žene koje su rođene kao muškarci od toga nikad nisu imale koristi. Većina trans-žena su ''prolazile'' kao muškarci (mada kao ''mekušci'') bar ponekad u njihovim životima, pa im je zato, na primer, davana prednost pri obrazovanju i zaposlenju, bilo da su uživale ili nisu u tome što ih doživljavaju kao muškarce. One su obučene da budu asertivne i pouzdane, i pojedine trans-žene uspevaju da održe te ''muške'' crte, što im je često prednost i nakon tranzicije.
Ono što se ovde dešava je da opresiju koju smo doživele zbog neuklapanja u rodne norme često mešamo sa odsustvom muških privilegija. Umesto tvrdnji da nikad nismo imale koristi od muške nadmoći, trebalo bi da dokažemo da naša iskustva predstavljaju dinamičnu interakciju između muških privilegija i nedostataka zbog toga što smo trans.
Svaka osoba koja ima rodni identitet i/ili teži ka rodnom ispoljavanju koje se poklapa sa polom koji je njoj ili njemu dodeljen rođenjem - ima privilegiju zbog toga što nije trans. Ova privilegija, kao i mnoge druge, nevidljiva je za one koji/e je poseduju. I kao kod svih drugih privilegija, oni kojima one nedostaju intuitivno znaju koliko su teške njihove patnje zbog tog nedostatka. Trans-žena može imati ograničen pristup muškim privilegijama u zavisnosti od toga koliko je rano prošla kroz tranziciju i koliko dugo je živela kao žena, ali u isto vreme ona je iskusila velike emocionalne, društvene i finansijski nepovoljne okolnosti zbog toga što je trans. Sugestija da su trans-žene suštinski više privilegovane od drugih žena, besmislena je koliko i tvrdnja da su muški gej parovi više privilegovani od heteroseksualnih zato što oba partnera imaju muške privilegije.
Tenzije često nastaju kada trans-žene pokušaju da pristupe ''ženskim prostorima'' koji su navodno dizajnirani da budu bezbedna utočišta od patrijarhata. Poreklo ovih ''ženskih prostora'' datira od ranog lezbejskog feminizma iz sedamdesetih godina. Oni su se uglavnom sastojali od belih žena srednje klase čiji je prioritet bio seksizam kao najfundamentalnija društvena nejednakost, dok su bile ravnodušne prema njihovoj sopstvenoj ulozi u ovekovečavanju drugih opresija, poput rasizma i klasizma. Pretpostavljajući da je seksizam na ženske živote uticao mnogo više od bilo kojih drugih društvenih elemenata, one su pretpostavljale da je njihovo doživljavanje seksizma univerzalno za sve žene, bez obzira na poreklo, klasu, itd. - što obuhvata sve žene koje nisu trans. U savremenim kritikama radikalnog feminizma iz sedamdesetih, ističe se da je njihova nemarnost prema rasizmu i klasizmu njih same stavljala u privilegovan položaj, kao bele žene srednje klase.
Zbog ovakvog razumevanja, transfeministi/kinje ne bi trebalo da negiranjem odgovaraju na optužbe u vezi sa muškim privilegijama. Trebalo bi da imamo hrabrosti da prihvatimo načine na koje su trans-žene možda imale koristi od muških privilegija - očigledno, neke više od drugih - kao što one među nama, koje su bele, treba da razumeju privilegije belaca/kinja. Transfeminizam veruje u važnost poštovanja naših različitosti kao i sličnosti, zato što žene dolaze iz različitih zaleđa. Transfeminizam se suprotstavlja našim privilegijama, i od žena koje nisu trans očekuje da priznaju privilegije koje imaju zbog toga.
Priznavanjem i suočavanjem sa našim privilegijama, trans-žene se mogu nadati stvaranju veza sa drugim grupama žena koje bele žene srednje klase tradicionalno zapostavljaju i po njihovim standardima ženskosti, smatraju ''nedovoljno-ženama''. Kada nas nazivaju devijantnim i napadaju nas samo zbog onoga što jesmo, izbegavanjem pitanja privilegija se ne može postići ništa .

transsexual_symbolEmi Kojama
"Autorska prava su vlasništvo Emi Kojama. Prevedeno i objavljeno uz dozvolu autorke. Za više informacija poslati e-mail na Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. . / Copyright by Emi Koyama. Translated and published here under permission from the author. Email Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. for more information."

Uvod
U drugoj polovini dvadesetog veka, kao rezultat učešća različitih ženskih grupa, američki feministički pokret se veoma raširio. Kada je grupa žena - koju je konvencionalni feministički pokret ranije marginalizovao - prekinula ćutanje, zahtevajući sopstveno mesto u okviru pokreta, prvo je optužena za fragmentovanje feminizma trivijalnim problemima, da bi kasnije bila prihvaćena kao dragocen deo feminističke misli. Sve više smo postajale svesne da je različitost naša snaga, a ne slabost. Nijedna privremena fragmentacija ili polarizacija nije previše opasna da bi mogla poništiti osnovne vrednosti politike koja objedinjuje.
Svaki put kada prethodno ućutkivana grupa žena progovori, ostale feministkinje su pred izazovom da ponovo promisle ideje o tome koga predstavljaju i za šta se zalažu. I dok ovaj proces ponekad vodi do bolnog uočavanja naših predrasuda i internih ugnjetavanja u okviru feminističkog pokreta, u osnovi je veoma koristan zato što nam proširuje vidike i broj saveznica. Upravo zbog toga, objavljujemo da je došlo vreme da trans-žene otvoreno uzmu učešća u feminističkoj revoluciji, proširujući još više delokrug pokreta.
Reč ''trans'' se često koristi kao termin koji obuhvata narušavanje rodnih normi i diskontinutinuitet između nečijeg pola dodeljenog rođenjem sa njenim ili njegovom rodnim identitetom i/ili izražavanjem. Za potrebe ovog manifesta, izraz ''trans-žene'' se odnosi na one individue koje se identifikuju, ispoljavaju ili, manje-više, žive kao žene uprkos suprotnom polu koji im je dodeljen rođenjem. Slično tome, izraz ''trans-muškarci'' se koristi da opiše one koji se identifikuju, ispoljavaju ili žive kao muškarci uprkos činjenici da su rođenjem drugačije imenovani. Iako ova definicija izostavlja mnoge trans osobe koje se ne ravnaju sa muško/ženskom dihotimijom ili one koji su na druge načine transrodni/e, nadamo se da će prepoznati dovoljan broj sličnosti između problema sa kojima se svi/e suočavamo i prihvatiti ovu analizu kao korisno štivo i za njihove borbe.
Transfeminizam je prevashodno pokret trans-žena, koje veruju da je njihovo oslobođenje suštinski povezano sa oslobođenjem svih žena. Takođe je otvoren za queer i interseksualne osobe, trans-muškarce, žene i muškarce koji nisu trans i druge koji/e saosećaju sa potrebama trans-žena i smatraju da je povezanost sa njima nužna za njihovo sopstveno oslobođenje. Istorijski gledano, trans-muškarci su dali veći doprinos feminizmu od trans-žena. Verujemo da je neophodno da više trans-žena, pored drugih, uzme učešća u feminističkom pokretu, radi našeg oslobođenja.
Transfeminizam ne nastoji da preuzme postojeće feminističke institucije. Umesto toga, proširuje i unapređuje feminizam kao celinu, putem našeg sopstvenog oslobođenja i saradnje sa svima ostalima. Podjednako se zalaže za trans-žene i žene koje nisu trans, a za uzvrat od žena koje nisu trans traži da se zalažu za pitanja trans-osoba.
Transfeminizam je oličenje feminističke politike objedinjavanja u kojoj se žene različitog porekla zalažu jedne za druge, zato što ako to mi ne činimo, niko drugi neće.

Osnovni principi
Osnovni principi transfeminizma su jednostavni. Prvo, verujemo da svaki/a pojedinac/ka ima pravo da definiše njene ili njegove identitete, i da od društva očekuje da ih poštuje. To takođe uključuje pravo da se rod ispoljava bez straha od diskriminacije i nasilja. Drugo, smatramo da imamo isključivo pravo da donosimo odluke koje se tiču naših tela, i da nijedna politička, medicinska niti religijska vlast protiv naše volje ne sme narušiti integritet naših tela, niti ometati naše odluke vezane za njih.
Ipak, niko nije potpuno oslobođen od postojeće društvene i kulturne dinamike institucionalizovanog rodnog sistema. Kada donosimo bilo kakve odluke u vezi sa našim rodnim identitetom ili izražavanjem, ne možemo pobeći od činjenice da to radimo u kontekstu patrijarhalnog binarnog rodnog sistema. Trans-žene se naročito ohrabruju, a ponekad se i zahteva od njih da prihvate tradicionalne definicije ženstvenosti kako bi bile prihvaćene i ozakonjene od strane lekarske zajednice, koja se proglasila arbitrom odlučivanja ko/ja je dovoljno autentična žena, a ko/ja nije. Trans-žene se zbog vladajućih stereotipa često nalaze u situaciji da moraju da ''dokažu'' ženskost, kako bi bile priznate kao žene ili da bi mogle dobiti hormonske ili hirurške intervencije. Ovom praksom su podjednako ugnjetavane i trans-žene i one koje to nisu, zato što nipodaštava jedinstvenost svake žene.
Transfeminizam zastupa gledište da niko ne sme biti prinuđen na donošenje odluka u vezi sa njenim ili njegovim rodnim identitetom ili izražavanjem kako bi bio/la ''prava'' žena ili ''pravi'' muškarac. Takođe, verujemo da niko ne sme biti prinuđen na donošenje ovako ličnih odluka kako bi se označio/la kao ''prava/i'' feminist/kinja.
Kao trans-žene, naučile smo da naša sigurnost često zavisi od toga koliko dobro možemo ''proći'' kao ''normalne'' žene; kao transfeministkinje, nalazimo se u poziciji da našu potrebu za sigurnošću i ugodnošću stalno moramo podređivati našim feminističkim principima. Transfeminizam podstiče sve žene, uključujući i trans, da ispitaju načine na koje sve internalizujemo heteroseksističku i patrijarhalnu podelu rodova, i kakve implikacije naše akcije imaju na globalnom nivou; istovremeno, tvrdimo da svaka feministkinja nije dužna da se oslobodi svake sličnosti sa patrijarhalnom definicijom ženstvenosti. Žene ne bi trebalo optuživati za pojačavanje rodnih stereotipa zbog donošenja ličnih odluka, čak i ako se čini da su te odluke u skladu sa određenim rodnim ulogama; kao što proveravanje nevinosti oslabljuje žene zato što negira naše napore - time bi se većina žena, bilo da su trans ili ne, udaljila od učestvovanja u feminističkom pokretu.
Transfeminizam veruje u ideju da postoji onoliko načina da se bude ženom - koliko ima samih žena, i da bi trebalo da budemo slobodne u donošenju odluka bez osećaja krivice. Transfeminizam se suprotstavlja društvenim i političkim institucijama koje zabranjuju ili sužavaju naše individualne izbore, dok odbija da okrivljuje žene zbog donošenja ma kojih ličnih odluka. Nepotrebno je - zapravo opresivno - zahtevati od žena da odbace slobodu donošenja ličnih odluka kako bi bile smatrane istinskim feministkinjama. Time se rigidne patrijarhalne konstrukcije idealne ženstvenosti samo zamenjuju neznatno izmenjenom feminističkom verzijom - koja je podjednako rigidna. Transfeminizam podržava stvaranje okruženja u kome se poštuju lični izbori žene, dok ispituje i osporava institucije koje te izbore ograničavaju.

Pitanje muških privilegija
Neke feministkinje, naročito radikalne lezbejske feministkinje, optužile su trans-žene i muškarce da imaju koristi od muških privilegija. One tvrde da su transseksualci/ke od muškarca-ka-ženi socijalizovani kao dečaci, pa su im stoga date muške privilegije; sa druge strane, transseksualci/ke od žene-ka-muškarcu su karakterizovani/e kao izdajnici/e koji/e su napustili/e svoje sestre u jadnom pokušaju da steknu muške privilegije. Transfeminizam mora odgovoriti na ove kritike, zato što se one u pojedinim feminističkim krugovima koriste da opravdaju diskriminaciju prema trans-ženama i muškarcima.
Kada su suočene sa ovim argumentima, prirodan odgovor trans-žena sastoji se od negiranja da su ikad imale muške privilegije. Lako je uvideti zašto one veruju da je to što su rođene kao muškarci bio teret, a ne privilegija: mnoge od njih su prezirale svoja muška tela i to što su tokom odrastanja bile tretirane kao dečaci. One se sećaju osećaja neprijatnosti zbog pritisaka da se ponašaju grubo i muški. Mnoge od njih su drugi dečaci maltretirali i ponižavali zato što se nisu ponašale kao dečaci. Osećale su stid, i često patile od depresije. Čak i kao odrasle osobe, one žive u stalnom strahu od razotkrivanja, čime bi njihovo zaposlenje, porodične i društvene veze i bezbednost bili ugroženi.
Ipak, kao transfeministi/kinje, moramo se odupreti tako pojednostavljujućim reakcijama. Iako je tačno da neki muškarci koriste muške privilegije daleko više od drugih, teško je zamisliti da trans-žene koje su rođene kao muškarci od toga nikad nisu imale koristi. Većina trans-žena su ''prolazile'' kao muškarci (mada kao ''mekušci'') bar ponekad u njihovim životima, pa im je zato, na primer, davana prednost pri obrazovanju i zaposlenju, bilo da su uživale ili nisu u tome što ih doživljavaju kao muškarce. One su obučene da budu asertivne i pouzdane, i pojedine trans-žene uspevaju da održe te ''muške'' crte, što im je često prednost i nakon tranzicije.
Ono što se ovde dešava je da opresiju koju smo doživele zbog neuklapanja u rodne norme često mešamo sa odsustvom muških privilegija. Umesto tvrdnji da nikad nismo imale koristi od muške nadmoći, trebalo bi da dokažemo da naša iskustva predstavljaju dinamičnu interakciju između muških privilegija i nedostataka zbog toga što smo trans.
Svaka osoba koja ima rodni identitet i/ili teži ka rodnom ispoljavanju koje se poklapa sa polom koji je njoj ili njemu dodeljen rođenjem - ima privilegiju zbog toga što nije trans. Ova privilegija, kao i mnoge druge, nevidljiva je za one koji/e je poseduju. I kao kod svih drugih privilegija, oni kojima one nedostaju intuitivno znaju koliko su teške njihove patnje zbog tog nedostatka. Trans-žena može imati ograničen pristup muškim privilegijama u zavisnosti od toga koliko je rano prošla kroz tranziciju i koliko dugo je živela kao žena, ali u isto vreme ona je iskusila velike emocionalne, društvene i finansijski nepovoljne okolnosti zbog toga što je trans. Sugestija da su trans-žene suštinski više privilegovane od drugih žena, besmislena je koliko i tvrdnja da su muški gej parovi više privilegovani od heteroseksualnih zato što oba partnera imaju muške privilegije.
Tenzije često nastaju kada trans-žene pokušaju da pristupe ''ženskim prostorima'' koji su navodno dizajnirani da budu bezbedna utočišta od patrijarhata. Poreklo ovih ''ženskih prostora'' datira od ranog lezbejskog feminizma iz sedamdesetih godina. Oni su se uglavnom sastojali od belih žena srednje klase čiji je prioritet bio seksizam kao najfundamentalnija društvena nejednakost, dok su bile ravnodušne prema njihovoj sopstvenoj ulozi u ovekovečavanju drugih opresija, poput rasizma i klasizma. Pretpostavljajući da je seksizam na ženske živote uticao mnogo više od bilo kojih drugih društvenih elemenata, one su pretpostavljale da je njihovo doživljavanje seksizma univerzalno za sve žene, bez obzira na poreklo, klasu, itd. - što obuhvata sve žene koje nisu trans. U savremenim kritikama radikalnog feminizma iz sedamdesetih, ističe se da je njihova nemarnost prema rasizmu i klasizmu njih same stavljala u privilegovan položaj, kao bele žene srednje klase.
Zbog ovakvog razumevanja, transfeministi/kinje ne bi trebalo da negiranjem odgovaraju na optužbe u vezi sa muškim privilegijama. Trebalo bi da imamo hrabrosti da prihvatimo načine na koje su trans-žene možda imale koristi od muških privilegija - očigledno, neke više od drugih - kao što one među nama, koje su bele, treba da razumeju privilegije belaca/kinja. Transfeminizam veruje u važnost poštovanja naših različitosti kao i sličnosti, zato što žene dolaze iz različitih zaleđa. Transfeminizam se suprotstavlja našim privilegijama, i od žena koje nisu trans očekuje da priznaju privilegije koje imaju zbog toga.
Priznavanjem i suočavanjem sa našim privilegijama, trans-žene se mogu nadati stvaranju veza sa drugim grupama žena koje bele žene srednje klase tradicionalno zapostavljaju i po njihovim standardima ženskosti, smatraju ''nedovoljno-ženama''. Kada nas nazivaju devijantnim i napadaju nas samo zbog onoga što jesmo, izbegavanjem pitanja privilegija se ne može postići ništa .

Strana 2

Dekonstrukcija obrnutog esencijalizma
Dok je drugi talas feminizma promovisao ideju da je nečiji rod određen njenim ili njegovim fiziološkim polom i da je rod društveno i kulturno konstruisan, verovanje da postoji istinski fizički pol je ostalo neosporeno. Odvajanjem roda od pola stvorena je snažna retorika kojom su razbijene nametnute rodne uloge. To je feministkinjama omogućilo da preispitaju samo polovinu problema, jer je sve do nedavno izostavljana prirodnost ženskog i muškog pola.
Transfeminizam smatra da su i pol i rod društveno konstruisani; štaviše, razlika između pola i roda je stvorena veštački kao pitanje pogodnosti. Iako se ispostavilo da je koncept roda kao socijalnog konstrukta moćna alatka u demontiranju tradicionalnih stavova prema ženskim sposobnostima, ostavljen je prostor za opravdavanje određenih diskriminatornih politika ili struktura kao što je posedovanje biološke osnove. Takođe je propušteno da se govori o realnosti iskustava trans osoba za koje je fizički pol više veštački i promenljiv od unutrašnjeg osećaja onoga što oni jesu.
Društvena konstrukcija biološkog pola je više od apstraktnog promatranja: to je fizička realnost kroz koju prolaze mnoge interseksualne osobe. Zbog toga što društvo ne pravi propise za egzistenciju ljudi čije anatomske karakteristike ne pasuju u potpunosti ni muškim ni ženskim, njih lekari rutinski sakate i manipulišu njima kako bi živeli po polu koji im odrede. Interseksualnim osobama se obično ne pruža prilika da same odluče o tome kako žele da žive, i da li (ne)žele hirurške ili hormonske ''ispravke.'' Mnoge interseksualne osobe smatraju da je užasno što nisu imale uticaja na tako važnu životnu odluku, bez obzira na to da li se njihov rodni identitet poklapa sa polom koji im je dodeljen. Verujemo da je sakaćenje genitalija kod interseksualne dece u suštini zlostavljanje, zato što nepotrebno narušava integritet njihovih tela bez odgovarajućeg pristanka. Problem nije u tome da li se pol koji je dodeljen podudara sa njenim ili njegovim rodnim identitetom; već u tome da li je interseksualnim osobama uopšte dato pravo na izbor oko toga šta se događa sa njihovim telima.
Trans osobe su nezadovoljne polom koji im je prema pojednostavljenim lekarskim standardima dodeljen bez njihovog pristanka. Trans osobe se razlikuju: neki/e se identifikuju i žive kao pripadnici/e pola koji je drugačiji u odnosu na onaj koji su im dodelili lekari, sa ili bez medicinske intervencije, dok se drugi/e ne identifikuju ni sa muškim ni sa ženskim polom. Trans oslobođenje podrazumeva preuzimanje prava na samodefinisanje od medicinskih, religijskih i političkih vlasti. Transfeminizam smatra da je svaki metod dodeljivanja pola društveno i politički konstruisan, i bori se za društveno uređenje u kome je svako/a slobodan/a da odredi njen ili njegov pol (ili bespolnost).
Dok trans osobe počinju da se politički organizuju, usvajanje esencijalističkog gledišta na rodni identitet čini se privlačnim. Kliše koji propagiraju masovni mediji kaže da su trans osobe ''žene zarobljene u muškim telima'' ili obrnuto. Primamljivost takve strategije je jasna, zato što je verovatnije da će nas mnjenje više podržati ako bismo uspeli/e da ih ubedimo da smo nekako rođeni/e sa biološkom greškom nad kojom nemamo kontrolu. To se često poklapa sa našim osećajem onoga što jesmo, što je za nas veoma duboko i bitno. Ipak, kao transfeministi/kinje, odupiremo se takvim izazovima zbog njihovih implikacija.
Trans ljude često opisuju kao one osobe čiji se biološki pol ne podudara sa rodom njihovog uma ili duše. Ovo objašnjenje intuitivno možda ima smisla, ali za transfeminizam je problematično. Reći da osoba ima ženski um ili dušu bi značilo da postoje muški i ženski umovi koji se međusobno razlikuju na neki način po kome se mogu identifikovati, što može biti upotrebljeno za opravdavanje diskriminacije nad ženama. Esencijalizacija našeg rodnog identiteta može biti podjednako opasna kao pribegavanje biološkom esencijalizmu.
Transfeminizam veruje da mi sami konstruišemo naše rodne identitete, na osnovu onoga šta osećamo kao izvorno, udobno i iskreno za nas u životu i u odnosu na druge u okviru datih društvenih i kulturnih prinuda. Ovo važi za one čiji se rodni identitet podudara sa rođenim polom, kao i za trans osobe. Naš zahtev za prepoznavanjem i poštovanjem, ovim saznanjem neće biti oslabljen ni na koji način. Umesto opravdavanja naše egzistencije obrnutim esencijalizmom, transfeminizam demontira esencijalističke pretpostavke normativonosti polne/rodne podudarnosti.

Svest o telu kao feminističko pitanje
Kao feministi/kinje, želimo da potvrdimo da se osećamo udobno, pouzdano i snažno u našim telima; nažalost, to nije slučaj za mnoge žene, uključujući trans-žene.
Za mnoge transfeministe/kinje, pitanje predstave o telu nalazi se tamo gde se naše potrebe za zadovoljstvima i sigurnošću sudaraju sa našim feminističkim politikama. Mnoge/i od nas se osećaju neudobno i posramljeno svojim spoljašnostima, pa se često odlučujemo da ostanemo u tajnosti ili trpimo elektrolizu, hormonske terapije i hirurške intervencije da bismo modifikovali/e naša tela tako da se podudaraju sa našim ženskim identitetom. Ove procedure su skupe, bolne i trajne i mogu dovesti do trajnog gubitka plodnosti i drugih ozbiljnih komplikacija, poput povećanog rizika od raka.
Zašto bi neko/a izabrao/la nešto, naizgled, tako nehumano? Možda nam se sviđa da verujemo da je potreba za podudaranjem naših tela sa našim rodom urođena ili suštinska, ali ne možemo zanemariti društvene i političke faktore koji utiču na naše lične odluke.
Jedan od tih faktora je društvena prisila na dihotomiju rodnih uloga. Zbog toga što su naši identiteti konstruisani u okviru društvenog uređenja u kome smo rođene/i, moglo bi se tvrditi da je diskontinuitet između nečijeg rodnog identiteta i fizičkog pola problematičan samo zato što društvo aktivno održava dihotomiju rodnog sistema. Ako bi rod bio beznačajan društveni faktor, potreba trans ljudi za modifikacijom tela radi uklapanja u dihotomiju polova mogla bi se smanjiti, ali verovatno ne u potpunosti.
Međutim, takav način razmišljanja ne bi trebalo koristiti radi odgovaranja trans osoba od donošenja odluka koje se tiču njihovih tela. Trans-žene su izuzetno osetljive na nasilje, uvrede i diskriminaciju zbog toga što ne bi trebalo da se osećaju krivim zbog činjenja svega što je moguće da bi se osećali/e sigurno i udobno. Transfeminizam nam upućuje izazov da uočimo načine na koje društveni i politički faktori utiču na naše odluke, i u krajnjem, zahteva da društvo poštuje sve odluke u vezi sopstvenog tela i izražavanja roda, koje svako/a od nas donese .
Nije kontradiktorno boriti se protiv institucionalizovanog prisiljavanja na rigidne rodne uloge dok se u isto vreme zalažemo za prava pojedinaca/ki za izborom načina života, kako bi se osećali/e sigurno i udobno. Niti je kontradiktorno pružati međusobnu podršku da bismo mogli/e izgraditi samopouzdanje, dok istovremeno poštujemo odluke pojedinki/aca da modifikuju sopstvena tela ako to žele. Svaka/o od nas može osporavati kapriciozne društvene pretpostavke u vezi roda, a da ne postanemo dogmatične/i. Ne bi trebalo očekivati od svih da u isto vreme odbacimo svaki opresivni faktor u našim životima; to bi nas izludelo. Suma naših malih sjedinjenih pobuna će destabilizovati normativni rodni sistem kakav poznajemo. Razne forme feminizama, queer aktivizma, transfeminizma i drugih progresivnih pokreta zajedno napadaju različite delove zajedničke mete - heteroseksističkog patrijarhata.

Nasilje nad ženama
Feministkinje su sedamdesetih uočile da nasilje nad ženama ne sačinjavaju pojedinačni slučajevi, već da je to sistematska funkcija patrijarhata kako bi se sve žene držale pokornim. Transfeminizam skreće pažnju na činjenicu da su trans-žene, u poređenju sa ženama koje imaju privilegije što nisu trans, poput drugih grupa žena koje trpe višestruko ugnjetavanje - naročito izložene nasilju.
Kao prvo, trans-žene su izložene zato što žive kao žene. Biti ženom u ovom mizoginičnom svetu je opasno, ali postoje određeni faktori koji nas čine još ranjivijim kada smo žrtve seksualnog i nasilja u porodici. Na primer, kada muškarac napadne trans-ženu, naročito ako pokuša da je siluje, mogao bi otkriti da je njegova žrtva imala ili još uvek ima ''mušku'' anatomiju. Ovakvo otkriće često vodi do još većeg nasilja podstaknutog homofobijom i transfobijom. Muškarci često vređaju trans-žene, onda kada je njihov trans status otkriven. Ubistva trans-žena, poput ubistava prostitutki, retko su shvaćena ozbiljno ili sa naklonošću medija i vlasti - naročito ako je žrtva trans-žena koja se bavi prostitucijom.
Trans-žene su takođe više izložene emotivnim i verbalnim napadima od strane njihovih partnera, često zbog niskog stepena samopouzdanja i negativne predstave o telu. Za napadača je lako učiniti da se trans-žena oseća ružnom, posramljenom, bezvrednom i ludom, zato što su to istovetne poruke koje joj društvo godinama prenosi. Nasilnici najčešće prolaze nekažnjeno kada vrše nasilje u porodici tako što ženama oduzimaju moć definisanja njihovih identiteta i iskustava - oblasti u kojima su trans-žene naročito ranjive. Trans-žene imaju dodatnih poteškoća pri napuštanju nasilnika, zato što im je teže da nađu zaposlenje, a gotovo je izvesno da bi prilikom razvoda izgubile starateljstvo nad decom, ukoliko ih ima.
Dodatno, trans-žene su često napadane zato što su queer. Kada čine zločine iz mržnje, homofobi ne prave razlike između gejeva i trans osoba, ali su trans osobe izloženije napadima zato što su vidljivije od gejeva. Kada idu u «lov na gejeve», homofobični nasilnici ne zaviruju ljudima u spavaće sobe; oni tragaju za rodnim signalima koji se ne poklapaju sa pretpostavljenim polom njihovog plena, i nasrću na one osobe za koje je vidljivo da odstupaju od rodnih normi. Na svaku ubijenu gej osobu ili lezbejku čije se ubistvo nađe na naslovnim stranama nacionalnih novina, dođe veliki broj trans osoba koje su ubijene širom zemlje, iako ima mnogo više autovanih gejeva i lezbejaka od autovanih trans osoba.
Trans-muškarci takođe žive u stalnom strahu od razotkrivanja, dok pokušavaju da opstanu u društvu gde se progone muškarci koji ne odigravaju njihove društveno utvrđene uloge. Zločine nad trans-muškarcima čine, kako nepoznate osobe, tako i bliski ''prijatelji'', nesumnjivo motivisani mešavinom transfobije i mizoginije, kako bi ih kaznili zbog narušavanja rodnih normi i vratili na ''mesto žene.''
Zbog opasnosti u kojoj živimo, transfeminizam veruje da je nasilje nad trans osobama jedan od najvećih problema na kojima treba da radimo. Može nas povrediti i razočarati što odbijaju da nas puste na neke događaje koji su samo za žene, ali nasilje nad nama nas u bukvalnom smislu ubija ili primorava na prečesta samoubistva već predugo. Nemamo izbora osim da reagujemo, odmah.
U tom pogledu, saradnja sa tradicionalnim skloništima za žrtve porodičnog nasilja, centrima za žrtve silovanja i programima za prevenciju zločina iz mržnje, od presudnog je značaja. U pojedinim skloništima je već odlučeno da se trans-žene prihvate kao i sve druge, dok druga oklevaju zbog različitih razloga. Moramo se organizovati i edukovati postojeće ustanove o tome zašto trans-žene zaslužuju da im se pomogne. Moramo istaći da je dinamika nasilja nad trans-ženama slična onoj nad ženama koje nisu trans, osim toga što smo često osetljivije. Takođe bi trebalo da se zalažemo za pomoć trans-muškarcima.
Kao transfeministi/kinje, ne bi trebalo da zahtevamo da nam postojeće organizacije pružaju usluge; trebalo bi da im se pridružimo. Trebalo bi da im dobrovoljno asistiramo u stvaranju efikasnih metoda zaštite kako bismo očuvale/i sigurnost dok šire bazu. Trebalo bi da se stavimo na raspolaganje trans-ženama u nevolji, kao savetnice u krizi i osoblje koje im pomaže. Trebalo bi da razvijemo kurseve samoodbrane za trans-žene po modelu feminističkih programa samoodbrane za žene, ali u kojima će posebna pažnja biti posvećena našim jedinstvenim iskustvima. Možda nas nema dovoljno da od nule sagradimo sopstvena skloništa, ali možemo raditi na iskorenjivanju nasilja nad trans osobama, ujedinjene/i u iskorenjivanju nasilja nad ženama i seksualnim manjinama.
Takođe, moramo se baviti problemom ekonomskog nasilja. Trans-žene često žive u siromaštvu, zato što kao žene zarađujemo manje od muškaraca, zato što je očigledna diskriminacija iz obesti nad trans osobama pri zapošljavanju, kao i zbog velikih troškova tranzicionog procesa. To takođe znači da su nasilni partneri trans-žena u poziciji da nas drže pod kontrolom i zarobljene u nasilnim vezama. Transfeminizam veruje u borbu protiv transfobije i seksizma istovremeno u domenu ekonomije, društva i politike.

Strana 3

Zdravlje i reprodukcija
Može delovati ironično da trans-žene, koje generalno nemaju sposobnost rađanja, može interesovati pokret za ženska reproduktivna prava, ali transfeminizam vidi jaku vezu između oslobođenja trans-žena i ženskih prava na izbor.
Najpre, društvena stigmatizacija trans egzistencije delimično je uslovljena činjenicom da se poigravamo našim reproduktivnim organima. Ne-genitalne kozmetičke operacije se izvode daleko češće od operacija promene pola, ali se zbog njih ne mora prolaziti kroz obaveznu psihoterapiju koja traje mesecima. Oni/e koji/e žele kozmetičke operacije ne ismevaju i preziru u bezvrednim talk-šou emisijama nacionalnih televizija. Takva histerija zbog naših ličnih izbora delimično je podstaknuta društvenim tabuom protiv samoopredeljenja u vezi sa našim organima za reprodukciju: poput žena koje žele da abortiraju, naša tela su postala otvorena teritorija, bojište.
Dodatno, hormoni koje trans-žene uzimaju, po poreklu i hemijskom sastavu, veoma su slični onima koje žene koje nisu trans uzimaju za kontrolu rađanja, hitnu kontracepciju i prilikom terapije zamenom hormona. Kao trans-žene, delimo njihovu brigu u vezi sigurnosti, troškova i dostupnosti ovih pilula na bazi estrogena. Trans-žene i one koje nisu trans treba da se ujedine protiv desničarskih taktika čiji je cilj da sredstva i informacije u vezi kontrolisanja naših tela učine nedostupnim, čak i ilegalnim.
Naravno, pravo na reproduktivni izbor ne podrazumeva samo raspolaganje abortusom ili kontrolom rađanja; takođe podrazumeva otpor nametnutoj i prinudnoj sterilizaciji ili abortusu manje privilegovanih žena. Isto tako, transfeminizam se bori za pravo na odbijanje hirurških i hormonskih intervencija, uključujući one koje su propisane interseksualnim osobama, i očekuje od društva da poštuje naš osećaj onoga što jesmo.
Tokom osamdesetih, lezbejke su isključene iz pojedinih organizacija za očuvanje prava reproduktivnog izbora zato što su smatrane beznačajnim za taj problem. Ali pravo na izbor nije isključivo problem heteroseksualnih niti osoba koje nisu trans, zato što suštinski podrazumeva pravo žena da odlučuju šta žele da rade sa sopstvenim telima. Transfeministi/kinje bi trebalo da se pridruže organizacijama za očuvanje prava reproduktivnog izbora i da demonstriraju za ta prava. Društvo koje ne poštuje prava žena da same odlučuju o trudnoći najverovatnije neće poštovati naše pravo da donosimo odluke o lekarskim intervencijama kojima naša tela dovodimo u podudarnost sa našim rodnim identitetom. Ako se plašimo nabavljanja hormona na crno, ili moramo putovati na drugi kontinent radi operacije promene pola, trebalo bi da možemo da se identifikujemo sa ženama koje se plaše povratku opasnim ilegalnim abortusima.
Dodatno, transfeminizam bi trebalo da uči od pokreta za zdravlje žena. Istraživanja o zdravlju, poput raka dojke, koja su od posebnog značaja za žene, nisu se pojavila niotkuda. Ona su proizvod snažnog aktivizma i edukacije, kako bi ovi problemi bili ozbiljno shvaćeni. Shvatanjem da lekarska zajednica tokom istorije nije uspela da na adekvatan način preuzme brigu o ženskom zdravlju, transfeministi/kinje ne mogu očekivati da će oni na pozicijama moći ozbiljno da shvate zdravlje trans žena. Zato moramo učestvovati i proširiti pokret za zdravlje žena.
Uviđanje sličnosti sa pokretom za zdravlje žena rešava stratešku dilemu u vezi patologizacije rodnog identiteta. Već mnogo godina, trans osobe se međusobno raspravljaju oko toga da li treba zahtevati ukidanje patologizacije poremećaja rodnog identiteta, što je trenutno neophodno za određene medicinske tretmane. To pitanje je dovodilo do razdora zbog toga što je patologizacija poremećaja rodnog identiteta nekima od nas omogućila medicinske intervencije, iako nas stigmatizuje i u isto vreme negira naš trud. Pre feminističkih kritika moderne medicine, ženska tela su smatrana ''nenormalnim'' po muškim standardima koje je utvrdio lekarski establišment, što je rezultiralo patologizacijom uobičajenih ženskih iskustava poput menstruacije, trudnoće i menopauze. Pokret za zdravlje žena je primorao lekarsku zajednicu da ove pojave prihvati kao deo svakidašnjih ljudskih iskustava. Transfeminizam insistira na tome da transseksualnost nije bolest niti poremećaj, već je istom merom deo širokog spektra uobičajenih ljudskih iskustava, kao i trudnoća. Stoga, nije kontradiktorno zahtevati da medicinski tretmani za trans osobe postanu pristupačniji, dok se zahteva depatologizacija «poremećaja rodnog identiteta.»

Poziv na akciju
Iako smo iskusile/i odbacivanje unutar i van feminističkih zajednica, mnogo više nego što zaslužujemo, feministkinje, lezbejke i druge queer osobe su ostale naše najbolje saveznici/e. Transfeminizam tvrdi da su intelektualne debate oko toga ko jeste a ko nije uključen u kategoriju «žena» uzaludne: moramo delati sada i graditi saveze.
Svakodnevno nas maltretiraju, diskriminišu, vređaju i napadaju. Bez obzira koliko dobro naučimo da «prođemo», društvena nevidljivost trans egzistencije nas neće zaštiti kada su sve žene napadnute. Ne možemo pobediti ako poštujemo društvena pravila koja određuju kako žena treba da se ponaša; feminizam nam je potreban koliko i ženama koje nisu trans, ako ne i više. Transfeministi/kinje su ponosne na tradiciju naših feminističkih pramajki i nastavljaju njihovu borbu u sopstvenim životima.
Transfeminizam veruje da društvo koje poštuje ukrštene rodne identitete - ljude svih rodova tretira ravnopravno, zato što se naša egzistencija smatra problematičnom samo tamo gde vlada rigidna rodna hijerarhija. Po ovom uverenju, za naš opstanak i dostojanstvo od suštinskog je značaja zahtevanje našeg mesta u feminizmu, ne preteći niti preuzimajući, već na načine koji su prijateljski i sarađivački. Pojedine feminističke institucije u početku sumnjaju i odbacuju nas, što je realno pre svega zato što su ih samoproglašeni ''pro-feministički'' muškarci već toliko puta izneverili; putem naše upornosti i posvećenosti delanju transfeminizam će transformisati delokrug feminizma u sveobuhvatniju viziju sveta.


Prevod: Majda Puača
Izvor: www.labris.org.yu