0.

"Pošto se stavovi društva internalizuju, homoseksualci razvijaju visok stepen osećaja krivice prema sebi; kada sam ja u pitanju, sumnjam da ću se ikada osloboditi osećaja krivice, koliko god se trudio. Krivica pak dovodi do mržnje prema sebi, a oni koji mrze sebe teško da neće prezirati druge koji dele njihovu krivicu."[1]

Denis Altman (1971)

Istraživanje sa osvrtima možete pročitati i preuzeti ovde.

Uvod u istraživanje samog sebe CKS

1.

Kada se govori o homofobiji, pa i internalizovanoj homofobiji, ova dva pojma obično se razdvajaju: prvo se odnosi na diskriminaciju „spolja“, a drugo na tu spoljnu koja se potom subjektivno usvaja i pounutruje. Zbog toga, ma kako razni subjekti lično interpretirali homofobiju, ona naprosto nije nikada isključivo nekakav lični, idiosinkratski stav, već je učinak dominantne društvene ideologije koja dolazi pre ovog subjektivnog i njega oblikuje, te ne prestaje da gubi vezu sa svojim uzrokom. Dakle, homofobija nikako nije samo „privatna“ mržnja prema homoseksualcima, nečija emocija ili fobija – mada postoji i kao takva – već predstavlja široko rasprostranjeni režim diskriminacije svega što odstupa od heteronormativne matrice. To je važan zaključak ovog istraživanja – reč je o široko rasprostranjenom društvenom znanju koje se „usađuje“ posredstvom ideoloških aparata kakvi su institucija porodice, obrazovni sistem itd. Homofobija se onda različito internalizuje, te razlika počinje da postoji kada se prepoznaje kao ideologija, kao lažna ideologija – recimo, u vodi prepoznavanja predrasuda ili konkretne diskriminacije – ili se pak ona usvaja kao istinita, kao znanje čija se istinitost podrazumeva.

Na ovom tragu možemo razumeti i drugi rezultat istraživanja – naime, da homofobičnost ne korelira sa stepenom obrazovanja odnosno da obrazovaniji ljudi nisu manje homofobični i obrnuto. Međutim, zanimljivo je preispitati odakle dolazi predrasuda da bi stepen prihvatanja homoseksualnosti trebalo da zavisi i od obrazovanja, budući da obrazovni sistem nije oslobođen diskriminatornih stavova prema istopolnoj orijentaciji, te da je i dalje aktuelna podela na društvene i prirodno-tehničke fakultete, gde se potonji retko, verovatno uopšte i ne bave ovom tematikom. Možda otuda što očekujemo veći stepen racionalnosti obrazovanijih ljudi? Međutim, homofobija nije samo racionalna „stvar“ – jer zašto bilo ko ne bi mogao doći do zaključka da ga ne ugrožava slobodan izbor dve punoletne jedinke istog pola da stupe u seksualni odnos, te da taj čin ne govori ništa više o subjektima koji ga praktikuju, kao i u slučaju heteroseksualnosti? To dolazi otuda što internalizacija homofobije podrazumeva i emotivnu komponentu – mržnju, gađenje, itd. ali ide i do tačke da seksualni odnos dva muškarca ili dve žene proglašava „bogohulnim“, te pretnjom po prirodni i društveni poredak, opstanak nacije, a uvodi i ideju konspiracije posredstvom tajnih „gej lobija“ koji vladaju svetom mode, politike itd. Dakle, vidimo koliko je homofobična ideologija u stvari složena i teška za dekonstrukciju na svim nivoima na kojima se pojavljuje. Zato bi specifično usmereno obrazovanje – kakve su kvir studije – moglo da da rezultat smanjenja homofobičnih stavova: očekivati da se homofobija nekako rastoči sama od sebe tokom fakultetskog obrazovanja i kasnije znači nerazumevati njene mehanizme usađivanja koji su mnogo raniji – napomenuo sam da potiču od porodice – a često homofobični stavovi mogu biti i nesvesni, ispoljavati se tek u specifičnim situacijama – na primer, neko veruje da je oslobođen homofobije, onda ga slučajno dodirne njegov gej prijatelj, a on oseti odvratnost itd.

Jedno od ubeđenja koje istraživanje pronalazi jeste da homoseksualnost dovodi u pitanje standardne polne odnosno rodne odnose na relaciji muško-žensko, gde se muški homoseksualci vide kao „ženski“ subjekti – ili makar polno „prelazni“, što je doživljeno kao negativna osobina zahvaljujući mizoginiji (odnosno ideji da je bolje, superiornije, poželjnije itd. biti muško nego žensko), te da je za muškarce degradacija da imaju ženska svojstva. Ovakav stav nažalost često usvajaju i muški homoseksualci, koji insistiraju na „nefeminiziranosti“ – čini se da je to jedno od opštih mesta internet dejting sajtova za muškarce (kao što je GayRomeo.com ili mobilnih aplikacija kakva je Grajnder) – ali i na „strejt“ izgledu i oblačenju – što govori da se i heteroseksualnost više vrednuje od homoseksualnosti. Citat Denisa Altmana kojim počinje ovaj tekst objašnjava kakve su posledice ovakvih pretpostavki: krivica, mržnja prema sebi i na kraju prema drugim homoseksualcima. Jedan pogled na gej sajtove za upoznavanje dovoljan je da se pronađu hiljadama puta ponavljane rečenice kakve su „Svi ste grozne pederčine“, „Niko ovde nije normalan“, „Nemam gej prijatelje, nemoj ni ti“ i sl. Nažalost, citirani tekst napisan je 1971. godine – pre, dakle, skoro pola veka – i ukazuje na to koliko se i dan-danas takva heteronormativna i patrijarhalna paradigma teško razgrađuje te rezultuje u (samo)povređujućoj LGBT „zajednici bez zajedništva“ koja internalizuje vrednosne hijerarhije tipične za društveni mainstream.

2.

Stavovi prema transpolnim/rodnim osobama i biseksualcima očekivano su gori. Kažem očekivano, jer je reč o još marginalizovanijim i nevidljivijim grupama, pa je režim predrasuda i isključivanja još jači. U korenu toga jeste kršenje opozicije muško/žensko: podrazumeva se da neko mora biti ili jedno ili drugo u pravom smislu te reči – „pravo“ muško ili „pravo“ žensko (ma šta to značilo, a to značenje menjalo se i menja se i danas). Biseksualci se najčešće doživljavaju kao utvare koje lebde između dva sveta – heteroseksualnog i homoseksualnog – kao oni neopredeljeni koji mogu da uvek pređu na „drugu stranu“ i tako ugroze npr. ekskluzivni ljubavni odnos, što im daje i oreol pretećih subjekata. Negativni stavovi prema ovim grupama, dolazi li od gej ili strejt osoba, svejedno, ukazuju na to da pripadnici jedne ugrožene grupe ne moraju biti senzibilniji prema drugoj grupi – a zašto bi morali, kao žrtve, razviti takav senzibilitet? – te da je fluidnost seksualnih odnosno polnih karakteristika teško prihvatljiva za većinu ljudi baš zato što su navikli da funkcionišu u koordinatnom sistemu koji podrazumeva jasno podeljene rodne binarnosti. Sve van toga sadrži nepoznanicu, te otvara mogućnost za pojavu straha, odnosno stvara, po psihoanalitičkoj teoriji, osećaj nelagodnosti, zazora.

Prihvatanje homoseksualnih osoba u ličnim odnosima donosi jedan zanimljiv zaključak. Naime, samo jedan ispitanik bi se u potpunosti odrekao geja/lezbejke ako je u pitanju blizak član njegove porodice ili dete, dok bi ostali pokušali da tu seksualnost prihvate (ne nužno to i učinili). Ono što proces prihvatanja otežava nije samo homofobija – posebno nije u njenom emotivnom delu mržnje i odvratnosti, jer pretpostavljamo da roditelji vole svoje dete, pa i svoje homoseksualno dete – već strah da će to dete biti društveno represovano, da neće formirati svoju porodicu, ukratko: da će biti nesrećno. Ova vrsta zabrinutosti razumljiva je u homofobičnom društvu, ali cilj ne bi trebalo da bude „konverzija“ gej osoba – znamo da je to nemoguće, te da u „najboljem“ slučaju dovodi do izigravanja heteroseksualnosti, što opet donosi negativne posledice za tu osobu i potencijalno druge osobe koje sa njom stupaju u bliske odnose. Rešenje predstavlja promenu same političke zajednice, u konačnici eliminaciju homofobije – to je krajnji i teško dostižni cilj, ali ne i nemoguć – što bi u konkretnom slučaju roditelja moglo početi grupnom terapeutskom podrškom koja bi bila usmerena koliko na prihvatanje svoje dece, toliko i na suočavanje sa sopstvenim homofobičnim predrasudama, što je u suštini isti proces.

4.

Konačno, reč-dve o nasilju. Zanimljivo je da ispitanici, s jedne strane, zauzimaju stav da ne znaju previše o psihofizičkom nasilju nad LGBT populacijom, što može biti posledica dve stvari. Prva je realna nezainteresovanost koja može prelaziti i u namerno ignorisanje odnosno „okretanje glave“ od postojeće situacije. Druga je duboko poricanje da takvog nasilja ima. Prvo bi bilo nedostatak želje da se o tome išta sazna (jer iz nekog razloga to može da bude neprijatno saznanje?), a drugo često dolazi uz negativni politički odnos prema gej emancipaciji i organizovanim formama borbe, što se frekventno može čuti u desničarskom diskursu: što se oni bune kada im ništa ne fali? U ovom kontekstu, odgovornost za nasilje, čak i kada se desi (jer se zaboga, ono ne dešava ili je relativno retko), prebacuje se na žrtvu koja „provocira“ sopstvenim (nenormativnim) ponašanjem, što je jedno od čestih mesta patrijarhalnog odnošenja prema nasilju nad ženama, koje su uvek krive baš kao provokatorke: npr. sklone su da „izazivaju“, da li svojim verbalnim primedbama koje se opisuju kao „džangrizanje“, da li svojim „napadnim oblačenjem“, kao u slučaju seksualnog zlostavljanja, gde se žrtvi pripisuje da je ona „potajno priželjkivala odnos“, odnosno „prišiva“ joj se mazohizam.

Ovog pripisivanja, barem u istraživanju, nema kada su u pitanju pripadnici LGBT zajednice, ali neki pripadnici te iste populacije postavljaju zahtev za većom „ličnom snagom“ gej i lezbejskih osoba ukoliko one žele da „društveno napreduju“. Ukoliko je nemaju – a ličnu snagu je često teško izgraditi u neprijateljskom okruženju koje vas pre svega psihički slama – onda se to postavlja kao de facto zahtev za više maskuliniteta, probijanja i sl., što se može razumeti kao relativizacija homofobije i insistiranje da treba da uradimo „sve sami“– toliko simptomatično u neoliberalnoj paradigmi – da u krajnjoj liniji individua treba „da bude snažna“ da bi se izborila za sebe i svoj društveni položaj. Eto kako ta, danas dominantna ideologija, nalazi svoju internalizovanu varijantu kod istopolno orijentisanih osoba kada govore „o sebi“ i kako se može (gotovo) neprimetno združiti sa homofobijom!

5.

Konačno, zaključimo: homofobična ideologija prisutna je kao intersubjektivno pseudoznanje o homoseksualnosti i istorijski se obrazovala, barem kada je u pitanju tzv. zapadna civilizacija, hiljadama godina unazad, prolazeći kroz različite transformacije: od ideje da je ona prihvatljiva za muškarce više klase u instituciji pederastije, kao u Staroj Grčkoj, do psihijatrizacije i mentalizacije homoseksualnosti kao poremećaja, protiv čega se, između ostalog, izborila i (homo)seksualna revolucija sedamdesetih godina XX veka, prevashodno počevši u SAD, šireći se (uspešno?) na ostatak planete. U tom kontekstu i heteroseksualci i neheteroseksualci internalizuju elemente ove ideologije. Jedini način da se ovaj proces zaustavi i minimalizuje, pored političkog aktivizma, jeste širenje stvarnog znanja o homoseksualnosti posredstvom obrazovnih institucija, medija i drugih javnih kanala distribucije informacija. Ovo istraživanje, nadam se, igra i tu ulogu, jer ono predstavlja više od pukog skeniranja stanja – čitajući ga, možemo bolje razumevati internalizaciju homofobije (na koju niko nije imun) što potencijalno donosi mogućnost promene ličnih stavova kroz dodatnu introspekciju.

Denis Altman kaže da se nikada neće do kraja osloboditi osećaja krivice zato što je gej. Nadam se da to ima veze sa činjenicom da je on jedan od pionira istopolnog aktivizma i da se od njegovog angažmana u seksualnoj revoluciji društveno prihvatanje homoseksualnosti ipak poboljšalo, te da nam je, konačno, moguće zamisliti novu generaciju gejeva, lezbejski i transpolnih/rodnih osoba koja odrasta bez (samo)mržnje. Na tome, kako pokazuje istraživanje, ima još dosta da se radi.


[1] Denis Altman „Krivica i internalizovanje opresije“ u: QT, časopis za kvir teoriju i kulturu, Gayten-LGBT: Centar za promociju prava seksualnih manjina, Beograd, maj – avgust 2010, str. 17.

Uvodna razmatranja o homofobiji: moć kao definišući faktor
Narativi o homofobiji i internalizovana opresija (osvrt na istraživanje)

Tags: Homofobija, Istraživanje, Kvir, Teorija, Theory

Izvor: Uvod u istraživanje samoga sebe (osvrt na istraživanje)

Teorija

  • Transrodne žene u zatvoru +

    U ovom radu dr Zorica Mršević se bavi transrodnim ženama u muškim zatvorima. Opširnije...
  • Tretman transrodnih osuđenika u Evropi: Tertium (genus) non datur +

    Pred vama je tekst dr Zorice Mršević o tretmanu transrodnih osuđenika u Evropi. U tekstu se analiziraju evropski primeri zatvorskog tretmana transrodnih osuđenika. Opširnije...
  • Uvod u istraživanje samoga sebe (osvrt na istraživanje) +

    Pred vama je tekst Dušana Maljkovića, Uvod u istraživanje samoga sebe, koji predstavlja osvrt na istraživanje naslovljeno "Homofobija i internalizovana homofobija u Srbiji" u izdanju Centra za kvir studije. Opširnije...
  • Status transrodnih lica na izdržavanju zatvorske kazne +

    Studija dr Zorice Mršević naslovljena Status transrodnih lica na izdržavanju zatvorske kazne bavi se položajem trans osoba na izdržavanju zatvorske kazne i razmatranjem različitih aspekata ove problematike u svetu i Opširnije...
  • O ljubavi - razgovor sa Žak Alenom Milerom +

    O ljubavi - razgovor sa Žak Alenom Milerom Opširnije...
  • 1