На основу члана 45. став 1. Закона о Влади („Службени гласник РС”, бр. 55/05, 71/05 –исправка, 101/07, 65/08, 16/11, 68/12 – УС и 72/12),
 

Влада доноси 

СТРАТЕГИЈУ ПРЕВЕНЦИЈЕ И ЗАШТИТЕ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ

 

I. УВОДНИ ДЕО

 

Стратегија превенције и заштите од дискриминације (у даљем тексту: Стратегија), је усаглашен систем мера, услова и инструмената јавне политике које Република Србија треба да спроведе ради спречавања односно смањења свих облика и посебних случајева дискриминације, посебно према одређеним лицима односно групама лица с обзиром на њихово лично својство (у даљем тексту: осетљиве друштвене групе).

У Републици Србија спроводи се процес опсежних друштвених, политичких и економских реформи. Временом је дошло до темељне реформе српског правног система, усвојени су бројни материјални и процесни закони, што је значајно утицало и на данашњу међународну позицију Републике Србије, која је у марту 2012. године постала кандидат за чланство у Европској унији. Овај статус захтева даље усклађивање националног законодавства са стандардима или прописима Европске уније, као и њихово пуно спровођење. То се односи и на област спречавања и забране дискриминације, у којој су извршене бројне и значајне реформе са којима и у наредном периоду треба наставити.

Значајан корак у овој области учињен је крајем марта 2009. године, када је Народна скупштина Републике Србије усвојила Закон о забрани дискриминације,[1] У доношењу овог закона, велики допринос дао је цивилни (невладин) сектор и појединици, који се баве промоцијом, унапређивањем и заштитом људских права. Овај кровни или општи антидискриминацијски закон донет је скоро три године после првог целовитог антидискриминацијског закона у Републици Србији, Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, из априла 2006. године.[2] Као први закон у региону који се бавио искључиво питањима спречавања дискриминације и обезбеђивања равноправности једне осетљиве друштвене групе, Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом представља први пионирски корак у борби против дискриминације и послужио је као пример за бројне касније усвојене прописе.

Иако су у периоду од 2000. до 2009. године (до доношења Закона о забрани дискриминације) у новим законима усвајане одредбе којима се уређује заштита од дискриминације, ради успешне борбе против дискриминације било је неопходно донети системски кровни закон, који би на јединствен начин интегрисао и повезао разнородне и често појединачне изоловане правне норме садржане у другим, секторским законима. Доношењем Закона о забрани дискриминације учињен је и овај корак, а борба против дискриминације, добила је, након оснивања и почетка рада институције Заштитника грађана (омбудсмана) 2007. године, још један независни орган као вид институционалног облика спречавања дискриминације – Повереника за заштиту равноправности. Променама прописа и оснивањем нових институција створени су услови за стварање целовитог правног и институционалног амбијента у коме се може водити борба против дискриминације и то на начин да држава санкционише сваку дискриминацију, без обзира на то да ли су за њу одговорна њена службена лица односно њени органи или физичка и правна лица.

Из годишњих извешаја независних органа (Заштитника грађана и Повереника за заштиту равноправности), извештаја организација цивилног друштва, Европске комисије и праћењем медија о случајевима дискриминације, може се констатовати да у Репубици Србији, у различитим областима, дискриминација постоји.

Разлоге постојања дискриминације можемо тражити у чињеиници да одређени степен нетолеранције постоји у сваком друштву, али и у дугорочним последицама насилног распада Југославије и ратних сукоба које су довеле до тешких економских и социјалних проблема у Републици Србији, застоја у развоју демократије и људских права и отежане постсоцијалистичке трансформације. То је у једном периоду имало за последицу стварање културе нетолеранције којој су биле изложене поједине осетљиве друштвене групе и појединици – припадници таквих група (националне мањине – нарочито ромска, мале верске заједнице, жене, лица другачије сексуалне орјентације и родног идентитета, особе са инвалидитетом, старији, деца, избеглице и интерно расељена лица, лица чије здравствено стање може бити основ дискриминације и други). Радом државних органа и организација цивилног друштва културу нетолеранције све више замењује култура толеранције и уважавања, али како је дискриминација и данас присутна, неопходно је наставити напоре у правцу њеног спречавања и искорењивања, нарочито према осетљивим друштвеним групама.

Обавезе државе у области људских права се не исцрпљују само простим доношењем нормативне регулативе о забрани дискриминације. Обавезе се простиру и на ефективну примену тих одредби и на обавезу државе да заштити све грађане од дискриминације, без обзира на то ко је чини (приватно или службено лице). У Општем коментару број 18 Комитет Уједињених нација за људска права је истакао да жели да „привуче пажњу странама уговорницама на чињеницу да Међународни пакт о грађанским и политичким правима (ICCPR) од њих тражи да гарантују једнакост права свих особа те да такви кораци могу бити обезбеђени у форми законодавних, административних или других мера.”[3].

 Општа забрана дискриминације, утврђена Протоколом број 12 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода из 2000. године, полазећи од основног начела да су сви људи једнаки пред законом те да имају право на једнаку законску заштиту, утврђује да се свако право које закон предвиђа остварује  без дискриминације по било ком основу као што је пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго уверење, национално или друштвено порекло, повезаност са националном мањином, имовина, рођење или други статус. У том контексту, постоје најмање четири разлога због којих је у овом моменту, целисходно и оправдано доношење ове стратегије:

(1) обезбеђивањем начела једнакости и једнаких права и забраном дискриминације, обезбеђује се, не само заштита и унапређење људских права, већ и свих других права која закон предвиђа;

(2) кршење људских права и других права утврђених законом у значајном броју случајева подразумева кршење начела једнакости;

(3) кршењу људских права и других права утврђених законом нарочито често су изложене „осетљиве друштвене групе” односно група лица или појединици, припадници групе, с обзиром на њихово лично својство;

(4) проактивним приступом кроз успешну борбу против дискриминације обезбедиће се поштовање принципа једнакости и једнаких права, па самим тим и спречити кршења људских права и других права које закон предвиђа, што посредно доводи и до њиховог унапређивања.

На основу наведеног се може закључити да Стратегија и Акциони план за њено спровођење представљају и обавезу Републике Србије, да утврди на који начин ће се процес јачања правног оквира у овој области даље развијати, али и које мере, у наредном средњорочном (петогодишњем) периоду треба предузети у циљу њихове ефективне примене, односно спровођења.

Pogledajte ceo dokument

 


[1] Закон о забрани дискриминације „Службени гласник РС”, број 22/09.



[2] Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом „Службени гласник РС”, број  33/06.



[3] Општи коментар бр. 18, параграф 5: Не-дискриминација: 10/11/89. CCPR General Comment No. 18.,  http://www.unhchr.ch/tbs/doc.nsf/(Symbol)/3888b0541f8501c9c12563ed004b8d0e?Opendocument