Devetnaestog februara 2019, navršilo se 25 godina od smrti priznatog režisera, autovanog gej muškarca i aktiviste, koji je preminuo od komplikacija izazvanih AIDS-om.

Godine 1986. Derek Džarman je saznao da je HIV pozitivan i o svom stanju je govorio javno. Godine 1994. umro je od komplikacija izazvanih AIDS-om u 52. godini života, pre tačno 25 godina. U znak sećanja na njegov rad, organizacija English Heritage je prošle nedelje otkrila plavu spomen ploču u Londonu na zgradi u kojoj je Džarman živeo, posvećenu ovom LGBTQ aktivisti, a Britanski filmski institut najavljuje da će izdati novu kolekciju njegovih najvećih radova.

Alhemičar, čarobnjak, ljubavnik, prijatelj, aktivista, pesnik, slikar, genije – Derek Džarman je imao mnogo lica i bio je svestran.

Za čitavu jednu generaciju predstavljao je veoma uticajnu figuru u vreme kada je bilo malo poznatih autovanih gej muškaraca. Karijera ikonoklastičnog režisera omogućila mu je platformu koju je rado koristio kao aktivista.

Da biste razumeli Džarmana morate da pogledate njegove filmove. Takođe je važno znati da je bio umetnik čiji je život predstavljao važan deo njegovog umetničkog stvaranja.

A njegova umetnost bila je produžetak njegovog društvenog i intimnog života, u kojoj je okupljao svoje prijatelje, ljubavnike i saradnike, u atmosferi anarhičnog vođe cirkusa.

Preminuo je 1994, samo dan pre glavnog glasanja za zakonsku granicu kod uzrasta seksualne saglasnosti u Donjem domu. On i mnogi drugi zalagali su se za ravnopravan uzrast seksualne saglasnosti za gej i strejt osobe, ali će Donji dom tada granicu spustiti na 18 godina, ne na 16.

U godinama nakon smrti, Džarman je i dalje bio slavljen zbog svog magičnog i hrabrog stvaralaštva: svog vrta oko vikendice u Dandženesu, svog pisanja, slikarstva, i kinematografskog slavljenja queer istorije i kulture.

Lično, Džarman je bio markantan i privlačan, ali otvoren, neko kome ste mogli da priđete, bez obzira da li ste ga videli u baru, na ulici, Hamsted Hitu ili nekom filmskom festivalu.

Imao je vragolast smisao za humor i neukrotivu ljubav prema seksu. Bio je redovan na londonskoj gej sceni i to otkad se autovao dok je studirao na univerzitetu u Londonu (išao je na King‘s College pre nego je prešao na poznati Slade Art School) šezdesetih godina prošlog veka.

Iako je rođen u Londonu, prve godine života proveo je okružen klasičnom lepotom rimske arhitekture i vajarstva, što je ostavilo značajan trag na njega. Na fakultetu je studirao istoriju umetnosti, primenjenu umetnost, istoriju i književnost. Velika strast koju je gajio prema istoriji i umetnosti, okultnom i homoseksualnosti omogućila mu je neiscrpnu inspiraciju. Bio je perspektivan i talentovan umetnik, ali se ipak okrenuo svetu pozorišta i filma.

Radio je u baletu za Vilijema Voltona u Kraljevskoj operi u Londonu, a onda je slučajnim susretom u vozu upoznao filmskog stvaraoca Kena Rasela, za kog je kreirao scenografiju za film Devils (u Jugoslaviji prikazan pod nazivom Demoni, prim. prev.), a u pitanju je adaptacija priče Oldosa Hakslija, The Devils of Loudun.

Džarmanov život bio je ispunjen ljudima s kojima je radio. Tilda Svinton se prvi put pojavila na filmu u ulozi prostitutke upravo u njegovom filmu o životu renesansnog slikara Karavađa, i postala je njegova muza i posvećena prijateljica.

Derek Džarman sa Tildom Svinton i Kitom Kolinsom
Derek Džarman sa Tildom Svinton i Kitom Kolinsom

Džarman je bio deo talasa umetnika koji su živeli u potkrovljima londonskog Saut Banka preuzimajući napuštene zgrade stovarišta u kojima su eksperimentisali sa zajedničkim životom u prostorima koji su funkcionisali kao galerije, studiji, ali i domovi u kojima se živelo.

Dok je tu živeo jednog jutra je sreo ozloglašenog italijanskog režisera Pazolinija koji je tražio lokacije za svoj sledeći film. Džarman se takođe bavio i fotografijom, fotografisao je Marijen Fejtful za njen prvi album Broken English, radio je s Brusom Veberom i bendom Pet Shop Boys na nekoliko njihovih video spotova, a takođe je režirao spot za pesmu The Queen is Dead od The Smiths.

Novo Blue ray izdanje Britanskog filmskog instituta Jarman Volume Two 1987-1994, sadrži odlične dodatke koji otkrivaju koliko je Džarman bio kreativan, pojavljivao se u filmovima drugih autora, uključujući i mnoga retka i manje poznata dela kao što je ljutiti protest protiv Člana 28 britanskog zakona nazvan Clause and Effect, pojavljivanje u filmu Džulijana Kola, Ostia, u ulozi Pazolinija, kao i intervjue s producentom Džejmsom Mekejom, režiserom Džonom Mejburijem i scenografkinjom Sendi Pauel.

Džarman je često imao problema s nalaženjem sredstava za svoje filmske projekte, ali je umeo da na najbolji način iskoristi ono što je imao, i radio je posvećeno s minimalnim resursima.

Film The Last of England (1987) predstavlja distopijsko proročanstvo o Britaniji u kojoj su brutalnost i odsustvo ljudskosti evidentne u merama i politici Margaret Tačer i njene vlade ispunile svoj zadatak, a društvo podeljeno na bogate i one bez ičega.

Film War Requiem (1989) bila je poslednja uloga Lorensa Olivijea na filmu, gde glumi vojnog veterana dok govori poeziju Vilifreda Ovena uz kompozicije Bendžamina Britna, a film prikazuje veliku brutalnost rata i postavlja pitanje ima li ičeg moralnog u vezi s ratovima.

Mračnost ovog filma možda je refleksija Džarmanog prihvatanja sopstvene smrtnosti. Film The Garden (1990) još jedan je napad, ovog puta na organizovanu religiju, u kom se koristi vrtom oko svoje vikendice i njenim okruženjem koji predstavljaju njegovu viziju Svete zemlje.

Film je snimljen uz pomoć kamera super osmice i šesnaestice i prikazuje Hrista i Judu kao gej ljubavnike.

Edward II (1991) predstavlja još jedno biografsko delo i Džarmanov projekat spasavanja queer osoba od istorijskog brisanja. Tilda Svinton je odlična kao spletkašica, glamurozna kraljica Izabela. U filmu se pojavljuju i članovi aktivističke grupe za prava osoba s AIDS-om Outrage! dok protestuju protiv homofobnih napada. Džarmanov partner Kevin Kolins, poznat i kao Kit, igra zatvorskog čuvara koji ubija Edvarda.

Wittgenstein (1993) predstavlja trijumf kostima i scenarija, dok gledamo intenzivan i razigrani portret bečkog gej filozofa. Film je sniman po scenariju koji je napisao zajedno s Terijem Igltonom koji je bio šokiran Džarmanovim odnosom prema temi.

Blue (1993) je mešavina poezije i muzike, koju izvode mnogi od Džarmanovih omiljenih saradnika uključujući i Tildu i kompozitora Sajmona Fišer Tarnera. Na ekranu se vidi plavi trougao, koji simbolizuje činjenicu da je već tada Džarman bio skoro potpuno slep.

Na kraju filma stoji da Blue posvećuje „HB i svim pravim ljubavnicima.“ HB je skraćeno od Hini Bist, kako je Derek zvao Kita. Upoznali su se na filmskom festivalu lezbejskog i gej filma Tinsdejl 1986, i ubrzo počeli da žive zajedno, iako je njihov odnos bio platonski.

Kit je igrao mnoge uloge u Džarmanovom životu. Pored toga što je glumio u njegovim filmovima, bio mu je i muza, saputnik, umetnički saradnik i pomoćnik. Poslednje reči koje je Džarman uneo u svoj dnevnik su sledeće: „Rođendan. Vatromet. HB prava ljubav.“

Kit i Derek na Venecijanskom bijenalu 1993. na premijeri filma Blue, foto Howard Sooley

Kit je preminuo prošlog avgusta od tumora na mozgu, ali je do tada neumorno radio na očuvanju Džarmanove zaostavštine.

Kolekcija filmova u izdanju Britanskog filmskog instituta predstavlja priliku da se pogledaju Džarmanovi rani radovi iz vremena kada je bio najsrećniji, njegovi eksperimenti sa šesnaesticom i super osmicom, s prijateljima kao što su Endru Logan i Dugi Filds.

Ovi filmovi su kemp i lepi i evociraju jedan oslobođeni način stvaranja umetnosti. Zarazni entuzijazam ljudi koji se doteruju, oblače kostime i dive jedni drugima pravo je uživanje za gledati.

Posebno zadovoljstvo leži u Džarmanovoj ljubavi prema ritualu, performansu i seksualnim dvosmislenostima.

Kada posmatramo celokupan opus Dereka Džarmana zaključujemo da je gajio strastven odnos prema umetnosti, životu i politici. Voleo je posebnu crtu englskog mentaliteta, na svojevrstan lirski i inteligentan način je voleo istoriju i slavio gej ljubav.

Prevela: MJ

Izvor: attitude.co.uk

  

Ličnosti

  • Arundati Roj: Nesavršena solidarnost! +

    Arundati Roj: Nesavršena solidarnost! Indijska spisateljica i politička aktivistkinja Arundati Roj u intervjuu za Rekonstrukciju ženski fond govori o važnosti organizovanja, o tome kakav ženski aktivizam danas predstavlja pretnju postojećem poretku stvari, o pitanjima Opširnije...
  • Derek Džarman: Sećanje na režisera i LGBTQ aktivistu 25 godina nakon njegove smrti +

    Derek Džarman: Sećanje na režisera i LGBTQ aktivistu 25 godina nakon njegove smrti Devetnaestog februara 2019, navršilo se 25 godina od smrti priznatog režisera, autovanog gej muškarca i aktiviste, koji je preminuo od komplikacija izazvanih AIDS-om. Opširnije...
  • Budućnost pripada nama: u razgovoru s Alexandrom Dejoli +

    Budućnost pripada nama: u razgovoru s Alexandrom Dejoli Alexandra Dejoli je istoričarka srednjeg veka i objavljivana autorka s kojom sam za transserbia.org razgovarala o njenom životu, radu i trans iskustvu. Opširnije...
  • Suzan Strajker: O značaju transfeminizma +

    Suzan Strajker: O značaju transfeminizma Prenosimo intervju sa Suzan Strajker koji je objavljen 2015. godine na portalu VoxFeminae nakon konferencije Dijalog o transrodnosti – Trans kao političko i zdravstveno pitanje u Sarajevu. Opširnije...
  • Solaris: Oproštaj od Ursule Le Gvin +

    Solaris: Oproštaj od Ursule Le Gvin Poslušajte izdanje radio emisije Solaris (Radio Beograd 2) posvećeno Ursuli Le Gvin. Opširnije...
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
  • 6
  • 7
  • 8
  • 9
  • 10