Ekipa iz hit rijaliti programa britanskog kanala Channel 4, Moje transeksualno leto, govori o filmu My Genderation i načinu na koji predstavljaju izazov medijima koji su opsednuti isključivo jednom vrstom trans narativa

mytransgendersummerEvo jedne priče o mom telu koju ste možda čuli: bio sam tragično zarobljen u svom ženskom telu, očajan da budem jedan običan momak, i sada pošto sam pravi muškarac, više ne želim da umrem.

Prilično teška situacija  -  i nema sumnje, za neke ljude, vrlo precizan opis. Ali za dve godine koliko sam već na testosteronu, počeo sam da sve više sumnjam u tu fascinaciju ’zarobljenim’ narativom. Počevši od talk šou emisija do priča u Njujork tajmsu, preko trans dece poznatih ličnosti, ta ideja da su trans osobe tragične ličnosti, ili pak heroji me značajno rastužuje, jer u okviru tog sažaljenja koje takve priče generišu leži tmurnija realnost: senzacionalni prikazi dehumanizuju trans osobe čineći ih čudnim. Ako sam naučio nešto živeći u ovom telu, to je da ako je i jedna osoba dehumanizovana, dehumanizovani smo svi.

enhanced-buzz-7277-1364236866-3Među nama ima više sličnosti nego razlika. Evo moje priče: video sam sebe kao što vajar vidi lice u kamenu koje dobija jasnije obrise svakim novim danom. Radio sam na svom biću, konstruisao jednu aproksimaciju od zavoja, stava, operacije i testosterona. Rastao sam da s vremenom postanem čovek koji i jesam; i iako sam osećao paniku od disforije, uglavnom sam imao osećaj razvijanja i evolucije. Nisam se osećao zarobljeno – tu je bio jedino osećaj postajanja nečim.

To sam ja. Bez znakova uzvika i uplakanih roditelja. Brine me što je još uvek relativno retko čuti trans glasove bez medijacije provokativnih voditelja ili ’trans-deca-su-okej’ sentimenta, i to je razlog zbog kog sam tako uzbuđen zbog projekta My Genderation, dokumentarca Rafaela Fransisa Foksa i Luisa Henkoksa iz britanskog rijaliti serijala Moje transeksualno leto, koji se bavi rodnim varijetetom.

enhanced-buzz-7387-1364236834-0

Za one neupućene, Moje transeksualno leto je bio veliki hit u celoj Evropi, a takođe pružilo nam je i jedan relativno pozitivan opis trans muškaraca i žena koje su učestvovali/e. Grupa se sastajala periodično zbog odmora na engleskom selu, gde su jedni drugima pružali podršku kroz različite stadijume operacija, porodičnih problema i istraživanja bivanja ženom, odnosno muškarcem – što je na momente postajalo i ozbiljno i duhovoto.

Iako su reakcije na seriju bile uglavnom pozitivne, Foks – koji je bio u ranoj fazi tranzicije kada se pojavio u seriji – kritikovao je način na koji je bio predstavljen. On mi je putem mejla rekao da je MTL bio projekat ’zaslepljen unapred zadatim narativima’. Imao je utisak da su producenti i kreatori serije bili zainteresovani samo za vrlo binarne rodne tranzicije.“Smatrali su da publika još uvek nije spremna da razume nešto što je genderqueer ili rodni varijet“, rekao je on.

enhanced-buzz-7387-1364236879-2

Foks je napisao na svom Tumblr nalogu da su on i Henkoks odlučili da naprave My Genderation, ’kako bi omogućili ljudima da vide kako izgleda biti trans* u Britaniji danas, bez upotrebe taktike šoka, ili uznemiravanja osoba koju intervjuišu’.

Trans osobama uglavnom nije prijatno da sa mnom razgovaraju o ovakvim stvarima, bez obzira na to što sam i sam trans – i jasno mi je zašto je to tako. Poznajem trans osobe koje su pitali tokom intervjua u nacionalnim magazinima, o tome kako zapravo uriniraju; čitao sam novinske izveštaje koji opisuju muškarce obučene u ’žensku odeću’, i pored insistiranja prijatelja ili porodice da je osoba u pitanju trans žena; imao sam prilike da čujem ljigav glas naratora koji ’otkriva’ da je ’muškarac’ koga vidimo ’zapravo rođen kao žena!’

enhanced-buzz-7367-1364236894-0

Istina može da se doradi i proizvede; i bez obzira na to čija se usta otvaraju, osoba iza kamere ili ona koja postavlja pitanja je zapravo ona koja nam priča priču. Autorka i trans aktivistkinja Dženet Mok, bivša urednica vebsajta People.com, pisala je vidno iznervirana o poslednjoj epizodi Dateline-a, „Ono što mi je najviše privuklo pažnju je sledeće: Hodi Kotb je trebalo otprilike 13 minuta da postavi pitanje jedanaestogodišnjoj Džozi Romero iz Tusona, Arizona: ’Da li se osećaš kao da si zarobljena u pogrešnom telu?’ Kada god ovo pitaju, čini mi se kao da je to zapravo pitanje koje navodi sagovornika, a ne istinska radoznalost ili poziv upućen trans subjektu da priča o svom životnom iskustvu, ili svom pogledu na odnos koji ima sa svojim telom.“

Pa kako bi onda autentična zainteresovanost izgledala? Foks i Henkoks, zvezde rijaliti tv programa koji su imali jedinstveno iskustvo da posvedoče tome kako izgleda kada vaše priče uzmu i srede ih tako da budu lako svarljive za širu javnost, sada planiraju da stvore jedan kontra-narativ ovom, u kom bi naratori bili trans osobe, koje bi same govorile o svojim životima.

„Naučila sam koliko je važno znati kako da se nosiš sa očekivanjima drugih, da nastaviš da komuniciraš, i zapamtiš da intervjuišeš potencijalno vrlo ranjivu grupu ljudi,“, kaže Foks. „Ne bih želeo da se iko oseti eksploatisanim ili nedovoljno predstavljenim.“

Zašto bi marili za naše priče kada one ne prate savršenu liniju koja počinje tako što je neko neispravan, a završava se tako što mi jašemo u sumrak, najzad pravi i ispravni? „Svi mi imamo žensku i mušku stranu ličnosti u sebi,“ kaže Foks. „Rod je bitan svima nama.“

Istina je da trans osobe bacaju svetlost na ključni aspekt ljudskog stanja, ništa tragičniji, pohotniji, niti lepši od ostalih stvari. Ako postoji lekcija koju možemo da podelimo sa drugima, velika istina ili tragedija, to je onda ovo: Svi mi prolazimo kroz to i to živimo, tu odmah do vas, u našim telima, i našim  mnogim i raznolikim pričama.

 

Prevod: MJ
Izvor: buzzfeed.com

Posetite forum našeg vebsajta, mesto za TIQ razgovore