„Da li je dečak ili devojčica?”, obično je prvo pitanje koje čuju budući roditelji kad objave vest o dolasku novog člana porodice. „Ja sam devojčica“ i „Ja sam dečak“ jedna je od prvih stvari koje naučimo o sebi tokom odrastanja. Međutim, šta se dešava sa onom decom za koju mislimo da su određenog pola, a ona nam tokom odrastanja kažu drugačije?

U medicini se do skoro govorilo o postojanju dva pola - muškog i ženskog, koji se bebi dodelju po rođenju na osnovu izgleda njenih genitalija. Na osnovu pola, mi pretpostavljamo kojeg je osoba roda. Rod je jedan od aspekata našeg identiteta i definiše se kao unutrašnji doživljaj osobe da je muškarac ili žena. Rodni identitet se javlja u ranom detinjstvu, oko treće godine života. Kod većine ljudi pol i rod se podudaraju, dok se kod nekih razlikuju i te osobe nazivamo trans ili transrodnim osobama. Rodni identitet trans osoba može biti muški (pri čemu je osobi po rođenju pripisan ženski pol), ženski (osobi je po rođenju pripisan muški pol), ali osoba može imati doživljaj i da je negde između, ili izvan ovih kategorija, da se njen rodni identitet tokom godina menja, kao i da nema rod. Američko psihološko udruženje 2016. godine objavljuje dokument u kom se ističe da rod treba posmatrati kao spektar, a ne isključivo kao dve kategorije, i da su sva mesta na tom spektru na kojima se nalaze rodni identiteti različitih osoba podjednako vredna[1].

Nažalost, situacija nije oduvek bilo takva. Transrodnost je 1948. godine dobila status mentalnog poremećaja i od tada su joj u međunarodnim klasifikacijama pripisivane različite dijagnoze, od kojih su najpoznatiji transseksualizam[2] i rodna disforija[3]. Dok se dijagnoza transseksualizma (transpolnosti) koristila za one trans osobe koje žele da svoje telo hormonskim i hirurškim tretmanom usklade sa svojim rodom, rodna disforija je opštija dijagnoza kojom je Američka psihijatrijska asocijacija pokušala da obuhvati trans osobe različitih identiteta. Iako se smatra da uvođenje rodne disforije smanjuje stigmatizaciju trans osoba, ova dijagnoza je problematična iz barem tri razloga: transrodnost i dalje ima status mentalnog poremećaja; samo ime dijagnoze podrazumeva da je osoba disforična zbog svog roda (umesto zbog razlike između pola/telesnih karakteristika i roda, kao i zbog negativnog odnosa društva prema trans osobama); ne osećaju sve trans osobe disforiju.

Da bi neka psihička pojava imala status mentalnog poremećaja, potrebno je da izaziva klinički značajan stepen distresa (patnje), ili da predstavlja štetnu disfunkciju. Ukoliko je psihička patnja izazvana negativnom reakcijom društva prema osobi koja ima određeno svojstvo, onda se to svojstvo ne može smatrati mentalnim poremećajem. S obzirom na to da su se lekarima uglavnom obraćale trans osobe koje su doživljavale visok stepen psihičke patnje, kako zbog nesklada između tela i roda, tako i zbog odbacivanja i nasilja koje su zbog toga doživljavali, ali i činjenice da njihov rodni identitet odstupa od tradicionalno shvaćene rodne norme, transrodnost je uvrštena u psihijatrijske klasifikacije. Međutim, u poslednjih deset godina sve je više istraživanja koja ukazuju na to da ne postoje naučni dokazi na osnovu kojih bismo transrodnost mogli da smatramo mentalnim poremećajem[4]. Zato je radna grupa koja se bavi pitanjem transrodnosti predložila da se u naredno izdanje Međunarodne klasifikacije bolesti Svetske zdravstvene organizacije (ICD-11) uključi dijagnoza rodne inkongruentnosti, odnosno rodnog nesklada. Rodna inkongruentnost bi trebalo da se nađe u zasebnom poglavlju koje se odnosi na stanja povezana sa rodom i polom, dakle izvan dela o mentalnim poremećajima, dok će dijagnoze poremećaja rodnog identiteta i transseksualizma biti izbrisane[5]. Dijagnoza rodne inkongruentnosti se uvodi zbog onih trans osoba koje žele da svoje telo prilagode rodu putem hormona i operacija - kao i za svaku drugu medicinsku intervenciju, i ovde je potrebna šifra, odnosno dijagnoza kojom će se medicinske intervencije pravdati. Kad nova verzija Međunarodne klasifikacije bolesti bude usvojena, transrodnost će i zvanično prestati da bude mentalni poremećaj.

Gde je tu onda mesto psiholozima i psihijatrima? Oni su i dalje uključeni u živote mnogih trans osoba, ne samo kao procenjivači da li je osoba spremna da uđe u proces prilagođavanja tela rodu, već i kao pružaoci psihološke podrške. Podaci pokazuju da trans osobe znatno češće imaju probleme sa depresijom i anskioznošću, kao i da su u veoma velikom riziku da počine samoubistvo - prema nekim istraživanjima, čak 45% trans osoba uzrasta od 18 do 44 godine pokušalo je da izvrši samoubistvo[6]. Razlog za ove teškoće s mentalnim zdravljem treba tražiti u društvu i velikom problemu neznanja, predrasuda i netrpeljivosti prema trans osobama. Ovu perspektivu potvrđuju i naučna istraživanja, koja pokazuju da trans osobe nailaze na neprihvatanje, odbacivanje, diskriminaciju i nasilje - i psihičko, i seksualno, i fizičko - i od poznatih i od nepoznatih ljudi, i da su teškoće s mentalnim zdravljem prevashodno povezane sa tim negativnim iskustvima[7]. Teško je sačuvati psihički mir ukoliko neprestano strepite šta sve može da vam se desi ukoliko neko ko ne treba sazna da ste trans. Trans osobama je, baš kao i svakoj drugoj osobi, za dostojanstven život potrebna podrška, prihvatanje i razumevanje: od porodice, preko vršnjaka, škole, radnog mesta, pa sve do tog apstraktnog društva koje svi mi činimo, kao i saznanje da ih niko neće napasti na ulici zato što su „promenili pol“ ili zato što napadaču nije jasno „da li je to mladić ili devojka“.

Psihologija nam pokazuje i put kojim treba da krenemo. Jedan od najboljih načina da se smanje predrasude prema osobama iz neke grupe kojoj ne pripadamo jeste kontakt -  prilika da osobu iz te grupe (lično) upoznamo. Ono što nam je nepoznato često izaziva strah i odbojnost, i te neke druge, drugačije od nas, teško da možemo da zamislimo kao ljude kao što smo i mi. Umesto da vidimo šta nam je sve zajedničko, fokusiramo se na tu jednu stvar koja nas razlikuje. Psihologija pokazuje i da drugačiji tretman daje drugačije rezultate. Nedavno su objavljeni podaci istraživanja koje je poredilo mentalno zdravlje trans dece uzrasta od 3 do 12 godina, koja su prošla socijalnu tranziciju, odnosno prema kojima se drugi ponašaju i koje oslovljavaju u skladu s njihovim rodnim identitetom, a ne polom, i njihovih cisrodnih vršnjaka (dece kod koje se pol i rod preklapaju). Rezultati pokazuju da se trans deca koja imaju podršku porodice i sredine da žive u skladu sa svojim rodom ne razlikuju na merama depresivnosti u odnosu na cisrodne vršnjake, dok imaju neznatno povišenu anksioznost[8]. Ovi podaci pružaju dodatnu potvrdu stanovištu da su problemi trans osoba s mentalnim zdravljem pre svega određeni njihovim negativnim iskustvima, a naročito nasiljem.

Stigmatizacija je pojava kojom se osoba zbog određenog svojstva koje poseduje, posmatra isključivo kroz to svojstvo, dok se svi drugi aspekti njene ljudskosti zanemaruju. Ovakvo opažanje je netačno, a može imati veoma opasne posledice. Trans osobe su prethodnih decenija nosile teret dvostruke stigme: stigme mentalnog poremećaja i stigme osoba koje krše rodnu normu. Stigma mentalnog poremećaja će makar u stručnim krugovima uskoro biti otklonjena, a na svakoj osobi je da pogleda u sebe i zapita se da li je u redu da nekoga odbacuje samo zato što je po nečemu drugačiji od njega. Naposletku, ako bismo taj princip dosledno primenjivali, svako od nas bi bio potpuno sam.

Autorka: J. Vidić

Tekst je nastao u okviru projekta „TRANSparentno“ organizacije Gayten-LGBT i partnerske organizacije Centar za ljudska prava i studije razvoja (CHRDS) kao deo projekta „Stvaranje tolerancije i razumevanja prema LGBT populaciji u srpskom društvu“ koji finansira Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Norveške, a sprovodi Kancelarija za ljudska i manjinska prava. Stavovi izneti u tekstu, kao i sadržaj teksta ne predstavljaju nužno stavove Kancelarije za ljudska i manjinska prava.

Posetite forum našeg vebsajta, mesto za TIQ razgovore

 


[1]              https://www.apa.org/practice/guidelines/transgender.pdf

[2]              http://www.who.int/classifications/icd/en/.

[3]              https://psychiatry.org/psychiatrists/practice/dsm

[4]              http://www.thelancet.com/journals/lanpsy/article/PIIS2215-0366(16)30165-1/fulltext

[5]              https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/27492343

[6]              http://williamsinstitute.law.ucla.edu/wp-content/uploads/AFSP-Williams-Suicide-Report-Final.pdf

[7]              http://www.thelancet.com/journals/lanpsy/article/PIIS2215-0366(16)30165-1/fulltext

[8]              https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/26921285

Transrodnost

  • Efemerne konfesije +

    Efemerne konfesije Foto izveštaj sa vokalno-scenskog performasa "Efemerne konfesije" održanog 24. februara u Kulturnom centru Grad. Opširnije...
  • Novinarska etika i dostojanstvo trans osoba +

    Novinarska etika i dostojanstvo trans osoba Ustaljena percepcija trans osoba se često kreira uz nedovoljno proverene informacije i kroz mitove. Neki od tih narativa su toliko prisutni u javnom prostoru da ih većina smatra činjenicama, a Opširnije...
  • Trans osobe i dijagnoza mentalnog poremećaja +

    Trans osobe i dijagnoza mentalnog poremećaja „Ja sam devojčica“ i „Ja sam dečak“ jedna je od prvih stvari koje naučimo o sebi tokom odrastanja. Međutim, šta se dešava sa onom decom za koju mislimo da su Opširnije...
  • Superheroj Đura: Budite svoji i ne odustajte +

    Superheroj Đura: Budite svoji i ne odustajte Đura Đuričić za transserbia.org govori o svom trans iskustvu, autovanju, problemima sa kojima se suočavao zbog svog trans identiteta u različitim sferama i trenucima tokom života, i o tome ko Opširnije...
  • Biti trans osoba u Srbiji +

    Biti trans osoba u Srbiji O tome kako žive trans osobe u Srbiji, sa kakvim problemima moraju da se nose i na koji način se njihova prava i položaj mogu unaprediti razgovarali smo sa Irenom Opširnije...
  • 1