Razvitak komparativnopravnih shvatanja o transeksualnosti od druge polovine 20. veka

Shvatanja o transeksualnosti su se dinamično menjala u drugoj polovini dvadesetog i na početku dvadeset i prvog veka, i još uvek se intenzivno menjaju. Kako su u javnom mnjenju Srbije danas još prisutna sva ta istorijski prevaziđena i sada već uveliko napuštena shvatanja, jedan od ciljeva ove studije je da ukaže na njihovu prevaziđenost jer je potrebno izbeći da i kod nas prođu decenije u postepenom sazrevanju uverenja u njihovu pogrešnost i u vođenju diskusija koje su na drugim mestima već završene.

Sredinom dvadesetog veka, sve osobe obuhvaćee akronimom LGBT smatrane su kao osobe kojima nije odgovarao biološki pol u kome su se rodili, i bili su primorani da svoj rodni konflikt rešavaju na tada dostupne načine (uglavnom stičući pritom atribut devijanata), jer nisu imali mogućnost da koriste hormonalnu terapiju kombinovanu sa operacijom koja se danas zove (sex reassignment) prilagođavanje ili promena pola. Tada se smatralo uopšteno da su ponašanja koje danas zovemo transvestizam, transeksualnost i homoseksualnost delovi istog problema koji se sastoji u neprihvatanju svoga biološkog pola. Smatralo se po tadašnjim shvatanjima, da emotivne i seksualne veze sa osobama istog pola potiču iz nastojanja da se negiraju ili “pobede” hromozomi sopstvenog pola. Želja da se izbegne ili promeni svoj biološki pol i/ili stvaranje istopolnih veza i zajednica, smatrano je patetičnim, glupim, neurotičnim ili kriminalnim porivom. S druge strane, kada bi takvi ljudi, svrstani u seksualne devijante nastojali da se, takvi kakvi su, uklope u “zdravu” sredinu “normalnih” heteroseksualnih osoba, bili su smatrani smešnim i neadekvatnim (Califa, 14).

Operacije promene pola sedamdesetih godina su usavršene, i u tom periodu počinje da raste broj onih koji su prošli takvu operaciju, a to su zapravo bili oni koji su to mogli da plate. Porast broja takvih pacijenata tih godina smatralo se kao posledica liberalizovanog odnosa prema polnosti, kao jedan od posrednih “trijumfa seksualne revolucije” i kao način da se intenzivira seksualni doživljaj. Iako je tada postalo jasno da je operativni “zahvat” pomogao većini pacijenata u subjektivnom i društvenom smislu, još uvek se potpuno odbacivala ideja da bi se takva operacija ikada mogla smatrati kao terapija. Zapravo, smatralo se velikom greškom prihvatanje pacijentovih želja da problem neprihvatanja svog identiteta reše operativnom promenom pola umesto psihoterapijskog tretmana averzije.

Sve do sredine devedesetih francuska stručna, medicinska i pravna javnost, istrajno se protivila usavršavanju procesa promene pola. Štaviše, težnja za promenom pola kvalifikovana je kao “pomahnitalo nastojanje psihijatrijskih slučajeva s izuzetnim negiranjem realiteta” (Hlača, 1990:19). Postavljalo se pitanje granica ličnih prava pod kojim se smatra pravo na život i telesni integritet, a naime da li se ta prava mogu priznati u apsolutnom smislu? Operativna promena pola smatrala se kao sakaćenje zdravog, reproduktivno sposobnog tela a sakaćenje se smatralo kao jedna od zabranjenih radnji raspolaganja sopstvenim telom, jer te radnje imaju za posledicu trajno umanjenje fizičkog integriteta i zbog toga su suprotne javnom poretku ili običajima. Želja da se “osakati" sopstveno telo smatrana je duševnim poremećajem (Hlača, 1990:129) a kako su je pokazivali učestalije muškarci nego žene, uzrok je viđen u periodu detinjstva i u neadekvatnom odnosu oca prema svome sinu.

U drugoj polovini devedesetih, aktivizam transeksualnih ljudi se fokusirao na društveno prihvatanje osoba koje su prošle reassignment process (promenu pola). Cilj tog aktivizma su bile promene u shvatanjima profesionalaca iz medicinske, psihijatrijske i pravne oblasti kojima je bio upućen glavni zahtev da se transeksualnim osobama omogući operacija što pre moguće, na najlakši mogući način, i da posle toga mogu nesmetano da žive sa polom svoga izbora kao da su se u njemu rodili. U Srbiji je trenutno stanje diskusija shvatanja među poslenicima ljudskih prava u toj fazi.

Dvehiljadite godine su decenija intenzivnih, dinamičnih promena u domenu priznavanja pravnog statusa transeksualnih osoba u Evropi, ali i celom svetu, kada je pitanje njihovog statusa konačno prestalo da bude pitanje morala i postalo pitanje ljudskih prava, praćenih obavezom države da ih adekvatno obezbede. Tako je ostalo zabeleženo da se početkom dvehiljaditih iskristalisao minimalni program transeksualnih osoba u vidu liste od sedam zahteva[1] koja se sastoje u tome da:

1.      Ne moraju nikome, bez sopstvene potrebe, da otkriju detalje o promeni svoga pola.

2.      Imaju pravo da sklope brak sa osobama suprotnog pola i da pritom imaju sve bračne privilegije, i oni i njihovi partneri, kao što su npr. poreske olakšice, pravo da zajednički usvoje dete, ili da zahtevaju podelu zajednički stečene imovine posle razvoda.

3.      Imaju pravo da brak koji je sklopljen pre njihove promene pola ostane punovažan.

4.      Imaju slobodu da normalno budu zaposleni bez straha od otpuštanja, maltretiranja i ucenjivanja na radnom mestu zbog svog rodnog identiteta, izgleda ili promenjene rodne uloge.

5.      Imaju pravo da koriste pravna sredstva da se zaštite u svim životnim situacijama i aspektima u svome novom polu.

6.      Imaju pravo na društveno prihvaćeno roditeljstvo, pravno proznato u njihovoj novostečenoj rodnoj ulozi.

7.      Imaju pravo da budu posle smrti označeni kao pripadnici jedne nove rodne grupe, i kada se konsatatuje smrt, i kada se sprovodi testament, ili zakonsko pravo na nasleđivanje[2].

Od nedavno pak, transrodni aktivizam dovodi u pitanje ceo binarni sistem rodne polarizacije i usmerava svoje političke napore na eliminaciju naznaka “žena” i “muškarac” iz službene komunikacije, pre nego što nastoje da budu od strane netranseksualnih ljudi prihvaćeni kao punopravni pripadnici ili pripadnice ovog ili onog pola. To se podudarilo sa  porastom broja ljudi koji sebe javno označavaju kao osobe “trećeg roda”, “dve duše”,” oba roda”, “ni jednog roda”, ili “međupolni”. Oni insistiraju na svom pravu da žive bez ili izvan rodnih kategorija koje društvo pokušava da učini obaveznim ili univerzalnim. Problem je u tome što mi živimo u svetu koji insistira da svi treba da budu isključivo ili jedno ili drugo – u svetu koji odbija da uloži mali napor da bi shvatio šta to jedno ili drugo stvarno mogu sve da znače i da se upitaju da li osim to dvoje zaista nema ničeg trećeg, čertvrtog, npr. izvan ili između njih. (Agius, Tobler, 2012:275). Svedoci smo trenda promene odnosa društva prema telu i negiranja neminovnosti telesnog na početku XXI[3], pa neki autori npr. Epštajn (2009:15) koriste termin „oproštaj od tela“ ukazujući na moguću  perspektivu „posttelesne“, postbiološke civilizacije.

Danas se sve češće ideja da su transeksualne osobe zarobljene u pogrešnom telu naziva mitom, i smatra se kao jedna nesrećna metafora kojom se povlađuje kulturnoj obaveznosti polne binarnosti, mnogo više nego pravi odraz onoga što transeksualne osobe osećaju. Takođe se odbacuje ideja da transeksualne osobe moraju obavezno da mrze svoje navodno otuđeno telo, posebno svoje genitalije sa kojima su se rodili. Sve češće se ukazuje da za transeksualne osobe nije obavezno da odu pod hirurški nož, i time rizikuju gubitak čula i mogućnost seksualnog zadovoljstva da bi postigli psihičku usaglašenost sa svojim telom (Califa, 1997:246). Po tim novim shvatanjima, transrodne osobe nisu rođene u pogrešnom telu već pre predstavljaju most između rigidno zadatih muško/ženskih kategorija ili ih kombinuju na sebi specifične načine. Zbog toga u stvari nije moguće da transeksualne osobe ikada postanu “pravi” ni muškarci niti žene (Califa, 1997:247). Usled tih promenjenih shvatanja, danas u Americi i Zapadnoj Evropi uglavno dolazi do sukobljavanja mišljenja  između transeksualnih osoba koje smatraju da je operacija proces koji je neophodan da potvrdi njihov pravi rod, i transrodnih osoba koji smatraju da je njihova jedina nada u smanjenju važnosti činjenice biološke polne pripadnosti (Califa, 1997:275). Sve češće se pokreće sada više ne samo retoričko pitanje, kako bi izgledao život u svetu u kome bi svakome bilo dozvoljeno i moguće da ponekada napravi pauzu i odmori se od svoje rodne pripadnosti? (Califa, 1997:277)

Kada su u pitanju ljudska prava svih kategorija obuhvaćenih akronimom LGBT u konfliktnim javnim debatama vođenim u Srbiji previše često je istican argument, “većine” pa je zato neophodno da se stalno ponavlja da demokratske, ustavne države u kojim su prava svih građana zaštićena, moraju garantovati svim svojim građanima, pripadali većinskom stanovništvu ili manjinama, pa i onim tzv. nepopularnim manjinama, da ne budu tretirani na način koji de Tokvile opisuje kao “tiraniju većine”. Populizam ima osobinu da negira pluralizam. Pupulistički političari pretpostavljaju da je negiranje prava nepopularnh manjina upravo ono što javnost želi, čemu aplaudira i što na izborima nagrađuje glasovima (Snacken 282). Ljudska prava i vladavina prava u opštem interesu su podjednake snage/važnosti, i ni jedna ne zavisi od hirova privremenog mišljenja javnosti (Snacken 283). Dokle ustavna demokratija ima osobinu da štiti ljudska prava svih građana, uključujući nepopularne manjine, tzv. populistička demokratija naglašava važnost volje većine nad pravima i interesima nepopularnih manjina. Kada su u pitanju pripadnice i pripadnici populacije koja se označava slovom “T” u akronimu LGBT, kao uostalom i svih drugih nepopularnih manjina, potrebno je posebno i ponovljeno naglasiti da cilj demokratije nije zaštita interesa većine već opšteg interesa, a opšti interes je da svi građani budu podjednako pravno zaštićeni.

Nastavak pogledajte OVDE


Teorija

  • Transfobija i ljevica +

    Transfobija i ljevica O problemu transfobije na levici pišu Mia i Lina Gonan. Opširnije...
  • Transrodne žene u zatvoru +

    U ovom radu dr Zorica Mršević se bavi transrodnim ženama u muškim zatvorima. Opširnije...
  • Tretman transrodnih osuđenika u Evropi: Tertium (genus) non datur +

    Pred vama je tekst dr Zorice Mršević o tretmanu transrodnih osuđenika u Evropi. U tekstu se analiziraju evropski primeri zatvorskog tretmana transrodnih osuđenika. Opširnije...
  • Uvod u istraživanje samoga sebe (osvrt na istraživanje) +

    Pred vama je tekst Dušana Maljkovića, Uvod u istraživanje samoga sebe, koji predstavlja osvrt na istraživanje naslovljeno "Homofobija i internalizovana homofobija u Srbiji" u izdanju Centra za kvir studije. Opširnije...
  • Status transrodnih lica na izdržavanju zatvorske kazne +

    Studija dr Zorice Mršević naslovljena Status transrodnih lica na izdržavanju zatvorske kazne bavi se položajem trans osoba na izdržavanju zatvorske kazne i razmatranjem različitih aspekata ove problematike u svetu i Opširnije...
  • 1