U onoj meri u kojoj društvo podučava decu o seksu, a većina tog podučavanja je posredna (što je verovatno sreća, budući da većina ljudi oseća nelagodnost u odnosu na tu temu), ono nudi model koji je potpuno heteroseksualan u orijentaciji. Pogledajmo, recimo, reklame u bilo kom ilustrovanom časopisu. Teškoća autovanja je otuda u sledećem: većina nas postaje svesna nejasnih homoseksualnih osećanja a da prethodno nema ijedan model koji će mu pomoći da ih razume. Iz odbijanja društva da prizna homoseksualnost kao bitan deo ljudskog iskustva potiče najrazorniji aspekt opresije – činjenica da opresija biva internalizovana i da utiče na sliku o sebi onih koji trpe ugnjetavanje. „Sebe možeš uništiti", pisao je Džejms Boldvin (James Baldwin) svom nećaku, „samo ako poveruješ da si zaista ono što beli svet naziva crnčugom". Ista situacija je i sa homoseksualcem.

Internalizovana-opresija-TEKSTPošto se stavovi društva internalizuju, homoseksualci razvijaju visok stepen osećanja krivice prema sebi; kada sam ja u pitanju, sumnjam da ću se ikada osloboditi osećanja krivice, koliko god se trudio. Krivica pak dovodi do mržnje prema sebi, a oni koji mrze sebe teško da neće prezirati druge koji dele njihovu krivicu. Ovakav sindrom je, raspravlja Martin Hofman u knjizi „The Gay World" , glavni razlog za teškoće koje mnogi homoseksualci imaju u međusobnim odnosima, za opsesivno traganje za novim partnerima i seksom za jednu noć. Ova slika neoslobođenog promiskuiteta može biti preterana – kako je predstavlja dr Rojben – jer postoje drugi razlozi, poput društvenih pritisaka za čuvanje tajne, koji često sprečavaju homoseksualce da razviju trajnije veze, budući da kod takvih veza postoji opasnost od otkrivanja. Treba primetiti, takođe, da je znatno veći broj trajnijih veza među gej ženama nego muškarcima, ali koliko je to prosto odraz društvenog uslovljavanja kome su podvrgnuti muškarci i žene, nemoguće je reći. Pored svega toga, kolo krivice i samomržnje je ključni faktor koji mnogo štošta objašnjava kada je gej svet u pitanju.

Malo je homoseksualaca koji, u neko doba, nisu osetili različite stavove kojima nas društvo markira – greh, zločin, bolest, prokletstvo; malo je, zaista, onih koji se nisu pitali, ponekad i tokom samotnih noći, zar nisu takvi stavovi, zapravo, ispravni. Možda naše iskustvo nije jednakopravno iskustvu strejt ljudi, bez obzira na to koliko zadovoljstva i ljubavi možemo da damo jedni drugima, nešto ipak govori protiv nas. Slično tome, osećanje izolacije i odbačenosti koje su, mislim, mnogi homoseksualci osetili kao deca, može ostati prepreka za razvoj punog odnosa u kasnijem životu.

Krivicu i samomržnju nalazimo i u najotvorenijoj homoseksualnoj književnosti. „Pokaži mi srećnog homoseksualca", kaže Majkl u „Boys in the Band", „i ja ću ti pokazati veseo leš". Zaista, veliki broj leševa leži na stranicama homoseksualne književnosti, koja tradicionalno koristi najveće književne klišee pored onog – živeli-su-srećno-do-kraja-života. Tipični roman s homoseksualnom temom – ne govorim sada ni o onima koji poseduju istinsku književnu vrednost, niti o onima koji su pisani s ciljem da izazovu seksualnu strast, nego pre o onima koji su negde između – romani o gej svetu, nalik spisateljstvu Irvinga Velsa i Džona O'Hare, puni su krivice, agonije i melodramatičnih vrhunaca privremene sreće pre konačnog raspleta. Nekoliko romana ima srećan završetak; još manje romana osporava da homoseksualna ljubav mora biti ljubav sa krivicom i da valja uložiti veliki napor treba u njeno skrivanje. Možda najbolji među njima je Gor Vidalov roman „The City and the Pillar" (1948) čiji junak Džim nikada do kraja nije prihvatio vlastitu homoseksualnost, ali svoju ljubav prema školskom prijatelju – koji ga je, naravno, na kraju odbacio – vidi kao nešto što ga nekako odvaja od drugih homoseksualaca. Zanimljivo je da je originalni završetak, gde Džim ubija svog prijatelja iz detinjstva, Vidal preinačio da bi otklonio melodramatični ton, zbog čega je kasnije sam zažalio.

Jedan od najbitnijih načina u kom se ogleda samomržnja jeste neprijateljstvo koje homoseksualci imaju prema bilo kojoj vrsti homoseksualnog pokreta, neprijateljstvo koje često deluje iracionalno s obzirom na snagu kojom se izražava. Teško da ovo, međutim, treba da nas iznenađuje, imajući u vidu da ovakvi pokreti bitno ugrožavaju način na koji su homoseksualci organizovali svoje živote. Samomržnja se pokazuje i u načinu kako homoseksualci „opredmećuju" jedan drugog, to jest, jedni druge vide samo kao fizičke objekte, skoro na način Playboy-eve duplerice. (Gej muškarci bi trebalo da razumeju barem jedan od ciljeva ženskog oslobođenja – onaj koji je protiv seksualne „objektivizacije" – jer smo to i sami iskusili.) U prethodnoj raspravi o gej svetu, ispitivao sam stepen u kom je taj svet organizovan oko seksualne trampe i njegovog dehumanizujućeg dejstva. Većina muških homoseksualaca, uključujući i mene, prošli su kroz period u kom smo nastojali da se zaštitimo odbijajući svaki kontakt izuzev čisto fizičkog. Da bismo se pomerili korak dalje, ovo je važan stupanj za odbacivanje internalizacije opresije.

Postoji više dobrih razloga za vođenje dvostrukog života, razlozi koji su povezani sa samozaštitom, profesijom i porodicom. Osim ovoga, međutim, potreba da se homoseksualnost skriva često je psihološke prirode, proizvod krivice rođene iz samomržnje. Radi samopoštovanja, mnogi homoseksualci – iako se to sada menja – nastoje da provedu što je moguće veći deo života kao da su strejt, želeći da negiraju želje koje određuju njihove seksualne živote. Ja sam živeo takvim životom nekoliko godina, i kada pogledam unazad na taj period mog života, mogu samo da se čudim nad kom plikovanim spletom polulaži, izgovora i obmana u koje sam se uplitao. (Da ne pričam o dosadi i uznemirenosti koje sam trpeo terajući sebe da podražavam strejt život.) Čak i sada ima trenutaka kada odustajem od toga da se identifikujem kao homoseksualac, jer osećam prezir koji identifikacija nosi. Da bi ostao imun na dejstvo koje sa sobom nosi društveno neodobravanje, to zahteva samopouzdanje koje poseduje veoma mali broj ljudi, bilo da su gej ili strejt.

Kao i crnci, homoseksualci pate od stereotipa koje su prihvatili. Govorite ljudima dovoljno dugo da su manje vredni, i oni će u to poverovati. Većina nas su „crnčuge" jer mi verujemo da smo u velikoj meri onakvi kakvima nas društvo konstantno obeležava; kao primer pokazujemo osobine koje opravdavaju našu stigmu. Postoji veliki broj neurotičnih, nesrećnih, kompulzivno promiskuitetnih homoseksualaca, prema kojima se neko može odnositi kao prema „patološkim slučajevima". Njihova je patologija, međutim, rezultat društvenih pritisaka i načina kako su oni te pritiske internalizovali, a ne rezultat homoseksualnosti kao takve. Ako su ljudi dovedeni do toga da osećaju krivicu u vezi sa bitnim delom njihovog identiteta, oni će, po svemu sudeći, osetiti velike psihološke pritiske.

Kako sam već ukazao, većina izveštačenosti (campness) gej sveta jeste odraz društvenih pritisaka i upravo stoga što je toliko toga iz gej sveta proizvod društvenog ostrakizma nagoni ljude, kojima je zajednički samo ovaj deo, da prave ono što sam već nazvao pseudo-zajednicom. Mislim da bi većina homoseksualaca, u društvu koje ih potpuno prihvata, izbegavala stalno gej društvo; postoje interesi koji se prostiru van seksualne orijentacije. Ipak, postoji malo strejt ljudi koji su u stanju da nas u potpunosti prihvate, odnosno da se odnose prema nama bez sažaljenja ili očaranosti ili snishodljivosti, nego da nas tretiraju, moram priznati da oklevam da napišem nešto što zvuči toliko otrcano – prosto kao ljude. Ne poričem da postoje strejt ljudi koji su sposobni za takvu vrstu prihvatanja; mnogi homoseksualci imaju jedno ili dvoje takvih prijatelja, često suprotnog pola, koji zauzimaju važno mesto u njihovim životima, verovatno zato što nam pružaju dodatno uverenje koje je, bojim se, svima nama potrebno, da ne postoji ništa strašno ili neobično u vezi sa našom homoseksualnošću.

Homoseksualci internalizuju, često nesvesno, očekivanja koja od nas imaju popularna psihologija i psihijatrija – homoseksualci su, sve u svemu, zagriženi čitači knjiga koje tvrde da ih objašnjavaju – i veruju ovakvim očekivanjima. (Kada se gej ljudi ispituju za potrebe istraživanja, oni imaju tendenciju da odraze ova verovanja, te se tako stereotip samo pojačava.) Ne treba puno mašte da bi se uvidelo koliko opasna ova internalizacija može da postane, pošto je teško se odupreti konvencionalnoj mudrosti, čak i kada ona protivreči našem vlastitom iskustvu. Znam iz sopstvenog iskustva kako su me popularna verovanja o homoseksualnosti, i krivice koje sam osećao, sprečavale da prihvatim da sam zaljubljen. Zaista, kada sam se prisetio tih mitova koji poriču homoseksualno iskustvo ljubavi, pobegao sam od prvog muškarca koji je mogao postati moj ljubavnik i tražio sam neuspešnu vezu sa ženom – koju sam zaveo, sa izvesnom ironijom, rekavši joj o mojim homoseksualnim težnjama. Većina strejt žena izgleda da ceni mogućnost preobraćanja pedera, čak više od čuvanja svojih [čednih] vrlina.

Naravno, homoseksualcima se odriču neka iskustva, posebno roditeljstvo. Želja da se imaju deca je, verovatno, glavni razlog zašto izvestan broj homoseksualaca ulazi u brak. Nisu svi ovakvi brakovi nužno neuspešni mada, na stranu vanredne okolnosti, teško da bi se mogli savetovati. Nema razloga zašto gej muškarci i žene ne bi mogli da usvajaju i odgajaju decu, jer bi deca sigurno bila srećnija u ovakvoj situaciji nego u sterilnim ustanovama koje su najčešća alternativa za neželjenu decu. Postoji, naravno, izvestan broj homoseksualnih majki i, znatno ređe, očeva, koji odgajaju decu, bilo sami, bilo zajedno sa svojim homoseksualnim partnerima.

Homoseksualcima se, pored ovoga, poriče pravo i da javno pokazuju svoju ljubav. „Čitav svet voli ljubavnike" – da, one heteroseksualne. Nemoguće je znati do koje mere se ljubav ojačava njenim obznanjivanjem; uprkos romantičnom idealu skrivene ljubavi, pretpostavljam da posle određenog vremena ljubavnici imaju stvarnu psihološku potrebu za podrškom koja proizilazi iz toga da su prepoznati kao takvi. (Obično, heteroseksualci imaju potrebu da kriju svoju ljubav samo kada je u pitanju prevara, ali čak i bez prevare, prikrivanje ljubavi vremenom proizvodi naprezanja s kojima bi se čovek bolje nosio u otvorenijoj vezi.) Svi smo mi društvene životinje i veoma zavisimo od odobravanja drugih. Svaki put kada mora nečiji ljubavnik da se sakrije, a šale ili izgovori moraju da se prave kada je u pitanju zajednički život sa drugim muškarcem ili ženom, homoseksualci osećaju odricanje koje praktično svi strejt ljudi uzimaju zdravo za gotovo – te se obično tako propušta da sa uoči važnost toga. Postoji realna bol kada nisi u stanju da se šetaš, držeći se za ruke, sa svojim ljubavnikom, bol koji je verovatno srodan onom koji oseća crnac kome se neprestano daje na znanje kakva je njegova boja kože.

Čak i ako na nas ne utiče društveno neprihvatanje, znanje da to utiče na druge bliske nama, postaje teško breme. Povređivanje nečije porodice na ovaj način postaje deo homoseksualne opresije, i najteže je za razrešavanje. Većina roditelja ne samo da nije u stanju da pomogne svojoj homoseksualnoj deci da se izbore za žigom koji im se utiska, nego su oni često time više pogođeni nego sama deca. Ima nešto ispravno u ideji da roditelji homoseksualaca pre treba da potraže psihološku pomoć nego sama deca – ili bi barem nešto bilo ispravno u toj ideji kada bi više psihologa i psihijatara moglo da razume „problem", a problem nije dete nego stav roditelja prema onome šta dete jeste.

Neki homoseksualci će, naravno, na opresiju odgovoriti mržnjom; to je liberalna zabluda da će oni koji trpe opresiju biti prihvaćeniji od drugih nego kada su opresori. Može se pre očekivati da bude čak i gore, tako imamo stereotipnu lezbaču koja mrzi muškarce ili pedera koji se gnuša žena i vidi heteroseksualce kao bolesne. Drugi reaguju prekomernim samosažaljenjem, dominantnom emocijom u Kraulijevoj drami „Boys in the Band".

Ove reakcije nas čine prijemčivim za optužbe za paranoju – mi kažemo da postoji neprijateljstvo prema nama ne bismo li mogli da osećamo samosažaljenje – i zaista neki psihijatri naglašavaju da smo mi, po definiciji, paranoični. Ponovo metafora „pederi su kao crnčuge" izgleda tačna. To je ključni argument psihijatrijske studije crnaca, Black Rage, Grira i Kobsa: „opstanak crnih ljudi u Americi zavisi u velikoj meri od razvoja „zdrave" kulturne paranoje". Ovo je očigledno ekstravagantna izjava, koju ne treba shvatiti bukvalno. Tačnije, Grir i Kobs – koji su obojica crnci – ne misle da su svi crnci, ili svi izrazi crnačkog života, paranoidni. Ono što oni sugerišu jeste da u neprijateljskom okruženju, oblici mehanizama odbrane koji ljudi razvijaju, mogu izgledati paranoidno, mereno standardima šireg društva. Kao crnci, i homoseksualci će prezentovati veliki broj „nezdravih" karakternih crta. Ali, bitna činjenica koja se odnosi na većinu homoseksualaca nije ta da oni deluju paranoično, nego da su oni izgleda izuzetno sposobni da funkcionišu u antihomoseksualnom svetu.

Funkcija opresije

Pošto je, za sada, opresija u velikoj meri psihološka i, tako internalizovana, ona se mora shvatiti egzistencijalno i teško može biti uneta u tabelu s nezanimljivim tehnikama anketiranja. Ipak onima kojima su bitni takvi podaci, istraživanje koje je sproveo sociolog J. L. Simons i koje je publikovao u svojoj knjizi Deviants , ukazuje da američka javnost znatno manje voli homoseksualce od bivših robijaša, bivših mentalnih pacijenata, kockara ili alkoholičara. Da bi objasnili zašto je ovo tako, iziskuje detaljnu diskusiju o društvenim stavovima prema seksualnosti, i, posebno, o načinu na koji se procenjuju muškost i ženskost u našem društvu, a ove teme će biti raspravljane u sledećem poglavlju.

Izgleda jasno da dobar deo neprijateljstva prema homoseksualnosti vodi poreklo od potisnutih homoseksualnih težnji. Diskutujući o Sartrovom viđenju Ženea, Leng i Kuper u knjizi „Reason and Violence" primećuju: „Iskreni ljudi su u stanju da mrze u Ženeu onaj deo sebe koji su negirali i projektovali u njega." Oni koji su seksualno nesigurni često će podupreti svoje uverenje otvorenom mržnjom prema homoseksualcima koji su pretnja njihovom egu.

Ipak, suviše je olako pripisati svu mržnju prema homoseksualcima strahu od homoseksualaca, koja je među svima nama prisutna – kao što je i pojednostavljivanje tvrdnja da su homoseksualci žrtve straha od suprotnog pola, koji ih parališe. Postoji drugi mogući izvori mržnje homoseksualnosti. To je uobičajena teorija socijalne devijantnosti, gde je proganjanje devijantnih deo ritualnog izuma sa ciljem održavanja granica onoga što je društveno dozvoljeno. „Većina iskazuje svoju snagu stvaranjem atmosfere koja čini život nelagodnim onima koji se ne obaziru na prihvaćena pravila ponašanja, i sprovodi silom sankcije ne samo za devijantne autsajdere, nego i nad svojim članovima", piše Endrju Heker u knjizi „The End of the American Era". Verovatno ni on, niti njegov inspirator, Tokvil (Tocqueville), nisu mislili na homoseksualce, ali je opis prikladan. Mi predstavljamo veći izazov nego drugi za društvo organizovano oko verovanja u porodicu kao nukleus i jasno definisane rodne razlike. Štaviše, izgleda da postoji određeni stepen zavisti u samom osuđivanju homoseksualaca, jer dok nas osuđuju za promiskuitet, nestalnost i seksualnu besomučnost, postoji i osećanje da nam prosečan strejt zavidi na tome što postupamo slobodno, koliko god mi delovali konfuzno u njegovim ili njenim nastojanjima za ličnom slobodom nasuprot emotivnoj sigurnosti.

Pored ovoga, mrze nas jer smo različiti, a Donald Kori (Cory) naglašava da iz ove različitosti potiče reč „queer". Mnoga društva povezuju homoseksualnost sa magijom. Veštice iz srednjeg veka, kao i šamani nekih indijanskih plemena i dvorske budale koje su dale svoje ime udruženju „Mattachine", 10 sve su to primeri tih veza. Nešto od mržnje prema homoseksualcima rođeno je iz istog straha i animoziteta prema strancima koji karakteriše etničke predrasude; oni koji mrze i boje se homoseksualaca verovatno mrze i boje se stranaca. U osnovi je tačno da osoba koja se karakteriše kao „autoritarna ličnost"*, i pored svih pojednostavljenja koja ta formulacija ponekad nosi sa sobom, dosledno iskazuje mržnju prema svim „stranim" grupama, i homoseksualac, pod određenim okolnostima, postaje pogodna žrtva kojoj se može pripisati odgovornost za sve vrste moralnih degeneracija.

Tabu homoseksualnosti ima priličnu društvenu važnost i ona upavo ističe da postoji konzervativna opozicija homoseksualnosti, uprkos proklamovanoj toleranciji. Ukoliko je Frojd u pravu kada govori o glavnim institucijama koje dominiraju društvom, one su bazirane na kanalisanju libidinozne energije na neseksualne staze, podržavajući tako grupne veze, izmeštajući svako otvoreno seksualno osećanje van grupe. Dodajte ovome primedbe Lionela Tigera o moći muške povezanosti, i postaće jasno da homoseksualnost, posebno između muškaraca, mora biti zabranjena. Moć muškaraca u društvu se potvrđuje poricanjem postojanja seksualnosti među njima i pretvaranjem žena u seksualne objekte, bilo tako što će biti iskorišćene ili će biti slavljene. U društvima u kojima „polna uloga predstavlja polni rang", kako je to primetila Kejt Milet (Kate Millett), homoseksualnost je pretnja za čitavu društvenu strukturu.

Jedan australijski šef policije je voleo da upozorava da su homoseksualci „najveća pretnja sa kojom se društvo suočava". Time je verovatno mislio da su oni pretnja njemu. Za razliku od drugih manjina, mi smo smešteni među opresorima, i naša nevidljivost, činjenica da predstavljamo ljudski potencijal koji je prepoznat, proizvodi potrebu da se linija prema nama povuče daleko jasnije. Kako Marta Šeli (Martha Shelley), gej osloboditeljka, piše: „Mi smo izbijanje vašeg nesvesnog uma – otelotvorenje vaših najgorih strahova". Ugnjetavanje homoseksualaca deo je opšte represije seksualnosti, i naše oslobođenje može doći samo kao deo celovite revolucije u društvenim stavovima.

Odeljak preuzet iz: D. Altman,

Homosexual. Opression and Liberation, 1971.

QT Magazin, dvobroj 1-2, str. 17

Seksualnost

  • Kako je Nik Kejv ućutkao homofobičnog obožavaoca +

    Pročitajte kako je muzičar Nik Kejv ućutkao homofobičnog fana. Opširnije...
  • Biseksualne osobe se ređe autuju od lezbejki i gej osoba +

    Odrasli koji se identifikuju kao biseksualci/ke ređe se autuju važnim osobama u životu od lezbejki i gej osoba, pokazalo je jedno istraživanje. Opširnije...
  • Pozajmile su svoja lica i imena hiljadama drugih +

    Subotičanke Sunčica Kopunović (29) i Jelena Dubovi (27) odlučile su da uzdrmaju predrasude o pripadnicima seksualnih manjina Opširnije...
  • Da za ljubav, ali ne i za brak +

    Beograđanke M. i S. pokušale su, posle pet godina veze, da u opštini ozakone svoju vezu, međutim Ustav to ne dozvoljava. Opširnije...
  • Bi+ Manifest +

    Podelite Bi+ manifest i na taj način pokažite svoju podršku biseksualnim osobama. Opširnije...
  • 1