Prenosimo vam intervju sa Želimirom Žilnikom koji je vođen za ženski magazin Bazar 1995. godine, nakon premijere njegovog filma Marble ass (Dupe od mramora).

„Ovo je bio sve samo ne običan intervju. Ispostavilo se da sam sa čovekom koji nikad u životu nije pravio kompromise morala u početku da uspostavim upravo kompromis. Jer...

- Šta ja da pričam za „Bazar“, drago dete, odmah je odgovarao gospodin Žilnik. Da li ti uopšte znaš da je moj najnoviji film priča o transvestitima i pederima. Za vašu novinu treba da govori neko ko može da doprinese natalitetu nacije, a ne ja.

Posle niza objašnjanja, razloga za i protiv i telefonskog ubeđivanja našli smo rešenje. Neka njegov novi film „Marble Ass“ (Mermerna zadnjica) i ovaj razgovor preporuče našim čitaocima da ne postanu ono što jesu – junaci filma.

I tako je Žilnik stigao iz Novog Sada u naš studio da se slika. Nije hteo ni da čuje da se počešlja, jer će mu, kako kaže, i to malo kose ostati na češlju. Onda smo počeli da pričamo „u kasetofon“, ali je posle dvadeset minuta morao da prekine razgovor jer su očekivali da učestvuje na nekom mitingu. Dok je on mitingovao, ja sam se fenirala u obližnjem salonu i posle sat i po vremena, po dogovoru, pojavila se na onom istom mestu odakle smo se rastali. Njega, međutim, nije bilo. Kasnio je ceo sat i nešto više i igrom slučaja me našao u redakciji oko šest uveče. Bio je spreman da nastavi razgovor za „Bazar“. Ali, imao je uslov. On će kucati odgovore na moja pitanja direktno u mašinu i to tako što ću ja ulaziti iz susedne sobe i, postavivši mu pitanje, odmah izaći napolje. Nije bilo druge. Zasukao je rukave, skinuo naočare, poterao kosu udesno i sav zajapuren u licu i pun energije, bio spreman. Obraćao mi se sa „drago dete“, „mlada Branka“ i „dušo“.

U pauzama je on intervjuisao mene i to sve po principu: da li imam dečka, da li mi je već kupio prsten, pa šta čekamo, evo on će da razgovara sa njim ako hoću. Ja sam, ipak, htela da čitateljke „Bazara“ konačno pročitaju životnu priču o gospodinu Žilniku.

Sida u vazduhu

- Stvarno, Žilnik, da li Vam nešto fali kad ste se opredelili da napravite onakav film kao što je „Marble Ass“? Te večeri, na premijeri u Sava centru, imala sam utisak da je sida bila „u vazduhu“ i da se mogla dobiti pogledom.

- Znate, u vazduhu i na nebu iznad raskomadane Jugoslavije lebde duše dvesta ili trista hiljada pobijenih ljudi i kletve miliona oteranih od svojih kuća, pa mi, ipak, šetamo i udišemo taj vazduh i dobar broj nas se pravi blesav kao da se ništa nije desilo. Vidite, ja sam sa ekipom koja je pravila „Marble Ass“ hteo da pokažemo koliko je toga otišlo u majčinu i vidimo kako su naši životi i životi pokolenja na Balkanu havarisani bratoubilačkim i pljačkaškim ratom u koji su mladići gurani uz muziku i aplauze, a vraćali se u tišini ranjeni ili mrtvi. Ta sida u vazduhu iz Sava centra je beznačajni segment zaraze bolešću koja se zove balkanski fundamentalizam, bolešću koja je zahvatila sve neofeudalne elite balkanskih plemena i kojom oni uništavaju i unesrećuju sopstvene narode. Film „Marble Ass“ je bluz (tužbalica) nad tom nesrećom. Razmišljao sam ko su junaci današnjice i našao ih među beogradskim transvestitima. Jer, od svih aktuelnih junaka – novih generala, bojovnika, starih parazita u novim uniformama, jedino transvestiti ostaju normalni i iskreni. Oni kažu:

„Ljudi, svet se ne sastoji od mitomanije, sablje i noža nego tu ima seksa, ljubavi, humora, zezanja, preoblačenja, šminke, klovnijade...“ U krajnjoj liniji, život nije život samo na jednoj žici i transvestiti pokazuju hrabrost da budu različiti u ovim godinama balkanskog fundamentalizma, a pokazuju i ličnu kreativnost, jer se ti muškarci obučeni u devojke svake večeri usuđuju na kontakte sa drugim muškarcima.

- Iskreno, šta mislite o tome?

- O tome ne treba suditi, jer o ukusima se ne raspravlja.

- Jeste li ikad probali?

- Nisam probao, pa sam za to iskustvo prikraćen. Ali, to vam je, kao na primer, kada vi pijete kafu bez šećera, a ja sa šećerom –to jest različit pristup istom zadovoljstvu.

- Ipak, Vaša ironija je uspela. Ovog puta ste doveli celu „štajgu“ da se pokloni publici u Sava centru. Gde ste upoznali Vjerana Miladinovića Merlina, najčuvenijeg beogradskog transvestita?

- Znamo se već nekoliko godina i moram da priznam da je on jedna od najzanimljivijih osoba koje sam ja u životu sreo, a sretao sam na raznim kontinentima razne filmadžije, glumce, kreativne ljude. On je i ranije igrao u jednom mom filmu, a drugo, Sanela i Merlin su osobe koje svake večeri rešavaju glumačke zadatke. Zar ne?

- Ceo život pravite dokumentarce u kojima su glavni likovi razni marginalci. Nazivaju Vas predvodnikom crnog talasa, pravim predstavnikom underground filma i TV drama. Mnogi su, ipak, od Vas očekivali da snimate filmove na temu NOR-a, a obzirom da ste dete revolucionara i da ste rođeni u logoru?

- Drago dete, vama još pristaje, tako mladoj, s nogama do zuba, da vam se kaže da ste dete ili mače, a gde ja, s jednom nogom u penzijskom fondu, a s drugom u grobu, da vam pričam kao „dete revolucionara“. Možda ste videli, ako ste čitali dokumentaciju, da se ja, ni kada sam bio mlađi i kada se mogla videti neka vajdica od toga, nisam hvalio, ni koristio to što su Milicu Šuvaković, moju majku, i Konrada Žilnika, mog oca, ubili fašisti 1943. godine. A o mom boravku u logoru na Crvenom krstu u Nišu treba pitati preživele logoraše. Ima ih još, a njihove priče su poučne i strašne. Odrastao sam kod babe i dede u Zemunu i još rano sam shvatio da neki klinci, kad lekcija ne ide, počinju da se vade na teško detinjstvo, pa sam odlučio da za sebe kao alibi ne koristim mučeničke smrti oca i matere. Za sve sam u životu i radu platio punu cenu. Čak i kasnije, kad sam bio označavan kao antisocijalistički elemenat i anarholiberal, nije mi najlakše padalo kad su grančice na tu lomaču dodavali i navodni borci NOB-a, pevajući kako je Žilnik izneverio uspomenu na roditelje i pitao sam se ko su ti borci, komunisti i antifašisti kad tako blesavo slede svaki mig parazitske birokratske mašinerije koja je znala do detalja da ti moji sitni filmići, bilo da je reč o dokumentarcima ili „Ranim radovima“, imaju kao podsticaj samo život i apsurde oko nas, a ne naloge špijunskih centara CIA-e i NKVD-a, kako se po štampi trabunjalo.

U kratkim pantalonama

- Dobro, kako ste proveli detinjstvo?

- To je bilo vreme posleratnog siromaštva, ali i velike vere da će biti bolje. Najveća uzbuđenja su bila tipa, fudbalski trijumf reprezentacije u Helsinkiju 1952. godine. Moj ideal je, inače, bio Mrkušić, golman "Crvene zvezde" i godinama sam imao izranavljena kolena i laktove od bacanja za loptom. Voleo sam i zabavnu muziku u prvim radio reklamama, a veze sa svetom smo održavali preko UNRINIH paketa koji su nas učili da postoje čokolada i žvakaća guma. Misterija za nas je bio sok od grejpfruta. Moj deda je bio prota Gornjovaroški, omiljen i cenjen, ali tada su popovi veoma siromašno živeli. Tokom rata je familija pred ustašama pobegla iz Zemuna i vratila se posle u opustošenu kuću. Tako smo mi kao deca jurcali po praznim sobama velike popovske kuće u Ulici cara Dušana 83, koja i danas postoji. Moj brat od tetke Nikola Nešković vazdan je slušao radio i gramofon na navijanje i dernjao se u duetu s radijom, a ja sam se pentrao po ogromnom tavanu i pronalazio stare fotografije i 'artije. Eto, obojica se još vrzmamo oko tih dečjih interesovanja. A tu, na svega stotinak metara, bila je dunavska divlja plaža, takozvana Široka staza, pa sam se od tada vezao i za Dunav. Danas imam čamac i ne prođu ni dva-tri dana da ga ne obiđem.

- Kako to da ste se Vi, tako haotičnog i umetničkog temperamenta, kasnije opredelili za studije prava? Čak ste i radili izvesno vreme kao pravnik.

- Kožu mi je sačuvalo to što sam završio Pravni fakultet. Kad sam kretao na studije, nisam znao u kakvoj mi to džungli živimo i kako sa raznih strana vrebaju podmetanja nogu, ucene i pretnje. Taj fakultet me je oslobodio straha od suda, tužilaštva, zabrana. Znao sam da postoje zakonodavni okviri i da čovek ne treba da se plaši pretnji, partijskih anatema i kvalifikacija, nego da strpljivo kaže, „Sudite mi ako sam kriv“.

- U javnosti se najviše prašine diglo oko Vašeg filma „Rani radovi“. Ukratko, junakinja filma je bila plava dvadesetogodišnja devojka (Milja Vujanović) koja želi slobodno da raspolaže svojim telom na užas oca, grubog seljaka, koji to ne odobrava i koji je tuče. Ali, ona sa tri mladića napušta kuću i rešava da izmeni društvo u kojem živi. Oštro su Vas kritikovali, zabranili „Rane radove“ zbog teške povrede društvenog i političkog morala.

- Taj film je privukao veliku medijsku pažnju i počeo se prikazivati marta 1969. godine, ali posle dva meseca su ga gledali na Dedinju predsednik i njegovi ljudi. Tito je zaustavio projekciju rekavši: „Šta hoćeju ti luđaci?“. Sledećeg dana je došla patrolna milicija u „Avala film“, zapečatila sve kopije i stvar je stigla do javnog tužilaštva. Verovali ili ne, ja sam taj spor dobio uz pomoć čestitog sudije Radovića, ali posle sam se još dvadesetak puta povlačio po sudovima zbog raznih stvari.

Od amatera do profesionalca

- Sve Vas to, ipak, nije nateralo da napustite kinematografiju. Ređale su se TV drame, serije, dokumentarni filmovi („Žurnal o životu omladine na selu - zimi“, „Sedam mađarskih balada“, „Lepe žene prolaze kroz grad“, „Tito po drugi put među Srbima“). Gde ste učili filmski zanat?

- U početku u kino klubu, jer tako je počelo mnogo filmadžija iz moje generacije. Svi smo mi bili amateri koji su snimali po nekoliko kratkih filmova i tako se proveravali na domaćim i stranim festivalima. Dobio sam nekoliko značajnih nagrada i to me je učvrstilo u mojoj želji da postanem režiser. Najjači smo u to vreme bili Lordan Zafranović, Karpo Godina i ja, a tu sam upoznao Makavejeva, Žiku Pavlovića, ljude koji su se tih godina bavili kinematografijom. Pitao sam ih da li mi ide od ruke i kad sam video da klimaju glavom, to sam prihvatio umesto diplome. Inače, pravljenje filmova se uči gledanjem filmova. Moji odlasci u zemunske bioskope „Central“ i „Slobodu“, gde sam se inače izveštio da upadam bez karata, pa sam gotovo svakog dana tamo i navraćao, poklopili su se sa poslednjim talasom sovjetskih filmova i prvim pojavama američkih početkom pedesetih godina. Pomislite kakav je raj za desetogodišnje dete predstavljao ekran na kojem je u toku dve nedelje moglo videti „Pastira Kostju" (poznati ruski film), „Bagdadskog lopova“ i „Bal na vodi“. Tada sam shvatio da su najbolji filmovi bili napravljeni na čitljivoj priči, ali sa junacima razdiranim životom, strastima, porazima. A film možete da počnete da pravite onog časa kada ste u stanju da se oslonite na znanje iz sopstvenog života, tj. kada se čovek nahvata iskustva, a kod mene je to bio slučaj od 1980. godine. Onda nemate problema ni sa najklasičnijom naracijom. Uzmite priču filma „Marble Ass“: nju, u stvari, objašnjava jedna rečenica: Džoni se iz rata vraća kući u Beograd i sreće promenjen grad i drugačije prijatelje..."

Ubrzo sam shvatila da sam potpuno bila ubačena u sledeći fazon - ja mogu postavljati pitanja kakva god hoću, a Žilnik će mi odgovoriti samo ono što mu se dopada. Sledećeg dana sam mu poslala faks sa petnaestak pitanja od kojih je on odgovorio samo na tri. Eto, takav je. Kad ne želi da priča o sebi (a to je uvek) u stanju je da satima dokumentovano i lucidno pretresa aktuelnu politiku.

Nije mi odgovorio šta misli o Makavejevu i Ljubiši Ristiću, niti zašto je toliko opsednut seksom, nije mi ispričao ko su bile njegove velike ljubavi, ni kakve mu se žene dopadaju. Priznao mi je, ipak, da je oženjen, da ima ćerku Mašu Žilnik, u čijoj je kući sniman „Marble Ass“ i da je ona bila dizajner nakita, ali i domaćica celoj filmskoj ekipi čak dvanaest dana, da je film kao i sve njegove niskobudžetne produkcije, koštao samo nekoliko desetina hiljada dinara, dalje... da živi sa ženom koja je profesor klavira, da u pauzi, kada ne snima filmove...

-...Gradim kuće. U stvari, pomažem prijateljima u gradnji, a neke sam napravio i za familiju. U jednoj od tih kuća, usred ove muke i nesreće, živi gomila izbeglica. A pravi hobi mi je zidanje peći, kamina, čak i zidanih šporeta. Pre neki dan sam ozidao jednu pravu meksičku peć – za tortilje. Navratite da vidite. Sve se puši.

Branka Vuković za magazin Bazar

16. jun 1995.