Džudit Batler je eminentna teoretičarka roda koja je odigrala izuzetno uticajnu ulogu u oblikovanju savremenog feminizma. Pisala je naširoko o rodu i njeno poimanje performativnosti roda je ključna tema i savremenog feminizma i teorije roda. Napisala je Performative Acts and Gender Constitution (1988), Nevolja sa rodom: Feminizam i Subverzija identiteta (1990), Tela koja nešto znače: O diskurzivnim granicama „pola“ (1993) i Undoing Gender (2004). 

 

Međutim, koncept performativnosti roda se upotrebljava, a neki bi dodali i zloupotrebljava, za argumentovanje nekih pozicija koje su u suprotnosti sa radom Džudit Batler. Zato sam htela da je pitam šta zaista misli o rodu i trans iskustvu. Usput, posebno će se osvrnuti na fenomen rodno kritičnih feministkinja i pisanje Šile Džefriz i Dženis Rejmond.

Kristan Vilijams: Govorila si o hirurškoj intervenciji kroz koju mnoge trans osobe prođu kao o „vrlo hrabroj transformaciji.“ Možeš li da nam kažeš još nešto o tome?

Džudit Batler: Uvek je hrabro insistirati na prolaženju kroz transformaciju koja se čini neophodnom i ispravnom, čak i kada pred njom postoji tako mnogo prepreka, uključujući i ljude i institucije koji nastoje da patologizuju ili kriminalizuju taj važan čin samodefinisanja i samoodređivanja. Znam da neki smatraju da je to manje hrabro, više neophodno, ali svi mi moramo da branimo te nužnosti koje nam dozvoljavaju da živimo i dišemo na način koji je za nas ispravan. Hirurška intervencija može biti upravo ono što trans osoba treba – ali takođe ona ne mora uvek biti ono što je trans osobi neophodno. U svakom slučaju, svaka osoba treba  da ima slobodu da sama odlučuje o pravcu svog rodnog života.

KV: Čini mi se da mogu slobodno da kažem da su mnogi/e teoretičari/ke roda kontroverzni/e na neki način. Neki su tebe i tvoj rad trpali u isti koš sa teoretičarkama roda kao što je Šila Džefriz, koja je napisala:

„[Transseks operacija] se može dovesti u vezu sa političkom psihijatrijom u Sovijetskom Savezu. Predlažem da je najbolje transseksualizam posmatrati u ovom svetlu, kao direktno političku, medicinsku zloupotrebu ljudskih prava. Sakaćenjem zdravog tela i potčinjavanjem tih tela pogubnim i opsanim po život neprestanim tretmanima, krše se prava tih osoba da žive dostojanstveno u telu u kom su rođeni/e, ono što Dženis Rejmond naziva njihovim „izvornim“ telima. Taj čin predstavlja napad na telo da bi se ispravilo političko stanje, rodno nezadovoljstvo u muškom supremacijskom društvu, a na osnovu lažne i politički konstruisane ideje rodne razlike... Aktuelna literatura u lezbejskoj zajednici na temu transseksualnosti uviđa povezanost između transseksualnosti i sadomazohističkih praksi.“

Možeš li da nam kažeš nešto o ovome i objasniš kako se tvoji stavovi razlikuju od gore izrečenog?

DžB: Nikada se nisam slagala sa Šilom Džefriz, niti sa Dženis Rejmond, i dugo smo bile na poprilično suprostavljenim stranama feminističkih debata. Ona se postavlja u poziciju sudije, i bavi se vrstom feminističkog nadzora i kontrole (policing) trans života i trans izbora. Protivim se ovakvoj perspektivi, koja mi se čini da teži nekoj vrsti feminističke tiranije.

Ako se koristi socijalnim konstruktivizmom kao teorijom da bi utvrdila svoj stav, onda je pogrešno shvatila njegove pojmove. Ona smatra da je trans osoba „konstruisana“ od strane medicinskog diskursa, i da je stoga žrtva društvenog konstrukta. Ali ovakvo shvatanje društvenog konstrukta ne dozvoljava to da smo svi mi, naša tela, u aktivnom položaju shvatanja i promišljanja toga kako da sa njima i protiv njih živimo – protiv tih konstrukata ili normi, koji učestvuju u našem formiranju. Sebe gradimo u okviru rečnika koje nismo birali, i ponekad moramo da ih odbijemo, ili da aktivno razvijamo nove. Na primer, pripisivanje roda po rođenju je „konstrukt“,  pa ipak, mnogi/e rodnoqueer i trans osobe delimično ili u potpunosti odbacuju te odredbe. To odbacivanje otvara put ka radikalnijoj formi samoodređenja, obliku koji nastaje u solidarnosti sa ostalima koji prolaze i proživljavaju slične borbe.

Problem sa takvim viđenjem socijalnog konstruktivizma je što sugeriše da ono što trans osobe osećaju u vezi sa svojim rodom, i treba da bude samo „konstrukt“, i samim tim da nije stvarno. E tu nastupa feministička policija da razotkrije ovaj konstrukt i dovede u pitanje to kako trans osoba doživljava svoju stvarnost i život. Izričito se protivim ovakvoj upotrebi socijalnog konstruktivizma, i smatram je lažnom, zbunjujućom i opresivnom upotrebom teorije.

KV: Nedavno je Glorija Stajnem napisala:

„Dakle sada želim da budem nedvosmislena: verujem da transrodne osobe, uključujući tu i one koje su prošle kroz proces tranzicije, žive stvarne, autentične živote. Ove živote treba slaviti, a ne dovoditi ih u pitanje. Odluke u vezi sa njihovim zdravljem treba da budu samo njihove. A ono što sam pisala pre nekoliko decenija nije u skladu sa onim što znamo danas kada se odmaknemo od prostih binarnih kutija „muškog“ i „ženskog“ i počnemo da živimo uzimajući u obzir puni kontunuum ljudskog identieta i izražavanja.“

Šta misliš o ovoj izjavi Glorije Stajnem?

DžB: U potpunosti se slažem da ništa nije važnije za transrodne osobe od toga da imaju pristupa odičnoj zdravstvenoj nezi u trans afirmativnim sredinama, da imaju zakonsku i institucionalnu slobodu da žive svoje živote kako žele, i da njihova sloboda i želja budu prihvaćene od strane ostatka sveta. Ovo će se desiti jedino kada transfobija bude prevaziđena na nivou individualnih stavova i predrasuda, ali i u okviru važnih institucija obrazovanja, zakona, zdravstvene zaštite i porodice.

KV: Gde misliš da ljudi najviše greše kada interpretiraju tvoje teorije i zašto?

DžB:  Ne čitam baš mnogo toga što se piše, tako da i ne mogu da kažem. Znam da neki veruju da rod smatram „izborom“ , pre nego nekakvim esencijalnim i strogo fiksiranim doživljajem sebe. To zapravo nije ono što mislim. Bez obzira na to oseća li neko da je njegova rodna i polna realnost strogo fiksirana ili ne, svaka osoba treba da ima pravo da odredi zakonske i lingvističke uslove svoga  telesnog života. Tako da, to da li neko želi da živi taj urođeni koncept pola ili fluidniji koncept roda, manje je važno od prava da se bude slobodan/a da se taj život živi, bez diskriminacije, maltretiranja, nasilja, patologizacije ili kriminalizacije – i uz punu podršku institucija i zajednice. To je najvažnije od svega, po mom mišljenju.

KV: Da li misliš da ljudi imaju urođeni i subjektivni doživljaj toga da imaju telo? Ako je odgovor potvrdan, da li bi deo tog iskustva takođe mogao da uključi i telo koje ima primarne polne karakteristike?

DžB: Veći deo onoga što ljudi govore na tu temu je prilično upitan. Znam da su neki subjektivni doživljaji pola vrlo čvrsti i fundamentalni, čak i nepromenljivi. Mogu da budu toliko čvrsti i nepromenljivi da ih nazivamo „urođenim“. Ali uzmemo li u obzir da o takvom doživljaju sebe razgovaramo u okviru društva, dakle sveta u kom pokušavamao da koristimo jezik kako bismo izrazili ono što osećamo, nejasno je kojim jezikom se to najbolje postiže. Razumem da je „prirodno“ reč koja prenosi utisak nečega što je urođeno i konstitutivno. Pretpostavljam da bih ja verovatno uzela u obzir i druge vokabulare i razmislila o tome mogu li oni da završe posao podjednako dobro. Nikada mi se nije sviđala tvrdnja „urođene“ inferiornosti žena ili crnaca, i shvatam da kada ljudi pokušavaju da tako govore, da zapravo pokušavaju da „poprave“ društvenu stvarnost i pretvore je u prirodno stanje. A onda, s druge strane, ponekad nam je potreban jezik koji se odnosi na osnovnu, fundamentalnu, održivu i neophodnu dimenziju onoga što jesmo, a doživljaj polnog otelovljenja može da bude upravo to.

KV: Neki, poput Milton Dajmonda, tvrde da najverovatnje postoji genetska predispozicija koja može da izazove transeksualizam. Šta misliš o takvim tvrdnjama?

DžB: U onim Dajmondovim radovima koje sam čitala, morala sam da dovedem u pitanje način na koji on shvata genetiku i uzročnost. Čak i kada bi struktura gena bila otkrivena, to bi dovelo samo do mogućeg razvoja, ali ni na koji način ne bi uzročno odredilo taj razvoj. Genetika može biti još jedan od puteva koji bi nas odveli do onog doživljaja da smo predodređeni za određeni pol ili rod. Meni se čini da nam možda jezik urođenosti i genetike nije neophodan da bismo razumeli to da smo svi etički u obavezi da priznamo deklarisani ili življeni doživljaj pola i/ili roda neke druge osobe. Ne moramo se složiti oko „porekla“ tog osećaja da bismo se složili da je etički neophodno podržati i priznati polne i rodne načine postojanja i življenja koji su ključni za dobrobit svakog čoveka.

KV: Ukoliko „rod“ podrazumeva način na koji subjektivno doživljavamo, kontekstualizujemo i komuniciramo našu biologiju, smatraš li da je život u svetu bez „roda“ moguć?

DžB: Ponekad postoje načini da se važnost roda u životu minimizuje, ili da se rodne kategorije zamute tako da više nemaju opisnu moć. Ali ponekad takođe, rod može da igra vrlo važnu ulogu, i nekim osobama je bitan rod koji su odabrale. Ukidanje roda, takođe, mnogima predstavlja izvor zadovoljstva. A opet s druge starne ima i onih koji imaju jak osećaj u vezi sa svojim identitetom i rodom, tako da bi za njih ukidanje roda značilo ukidanje njihovog sopstva. Mislim da moramo prihvatiti široki dijapazon pozicija kada je rod u pitanju. Neki žele da se oslobode roda, a neki drugi da budu slobodni u odabiru i življenju roda koji je klučan za ono što jesu i kako se osećaju.

KV: Imala sam prilike da naiđem, najviše online, na one koje se identifikuju kao „rodno kritične feministkinje“ (eng. skr. TERFs), koje tvrde da su trans žene samo iskasapljeni muškarci. Šta misliš o upotrebi rodno kritičnog feminizma za promociju takvih tvrdnji?

DžB: Nisam čula za ovaj termin, ali u potunosti odbacujem ovakvu karakterizaciju trans žena, to da su samo osakaćeni muškarci. Kao prvo, takva formulacija polazi od stanovišta da muškarci rođeni u tom polu nisu osakaćeni. Drugo, time se feministkinje ponovo stavljaju u ulogu progoniteljki trans osoba. Ukoliko postoji bilo kakva vrsta sakaćenja na ovoj sceni, to je onda sakaćenje koje sprovodi feministička policija koje odbacuju življeno iskustvo trans žena. I sama ta optužba je jedna vrsta „sakaćenja“, kao što je i svaki transfobični diskurs poput ovog. Postoji vrlo velika etička razlika između odabira hirurških zahvata i suočenosti sa transfobičnim osudama i dijagnozama. Rekla bih da najveći rizik od sakaćenja koji preti trans osobama potiče direktno od transfobije.

KV: Mnoge trans osobe tvrde da žene mogu da imaju penis, a da muškarci mogu imati vaginu. Šta misliš o tome?

DžB: Ne vidim problem u tome da žene imaju penis, a muškarci vaginu. Ljudi mogu da imaju kakve god primarne karakteristike imali (bez obzira na to da li su s njima rođeni ili su ih naknadno dobili), a to ne mora nužno da ima veze sa tim kog su roda, kog roda žele da budu, niti da to određuje njihov rod. Drugima, primarne polne karakteristike direktnije određuju rod.

„Intersekcionalnost može da zazvuči kao nekakva stomačna boljka koja dovodi do dugotrajne upotrebe kese za kolostomiju i svakako da sadrži mnogo izmeta.Vikipedija je definiše kao ’proučavanje intersekcija/ukrštanja različitih obespravljenih grupa ili manjina; posebno, proučavanje međuveza složenih sistema opresije i diskriminacije’, što zvuči skroz zrelo i dostojanstveno. A zapravo, intersekcionalnost teži da napravi manifest od najgorih delova serije Mean Girls, gde se nebele feministkinje energično ohrabruju da zaobiđu očigledan zadatak hvatanja u koštac sa čudovištem od patrijarhata, da bi kukale o privilegijama belkinja u smislu kvaliteta njihove kose i telesne građe.“ Džuli Berčil

KV: Šta misliš o „intersekcionalnosti“?

DžB: Ako misliš na važan doprinos crnog feminizma i njegove teorije, onda imam štošta da kažem. Dao je veliki doprinos društvenoj i političkoj analizi, zahtevajući od svih nas da razmislimo o tome kakve pretpostavke o rasi i klasi imamo kada govorimo o „ženama“ ili kakve pretpostavke o rodu i rasi imamo kada govorimo o „klasi“. Intersekcionalnost nam dozvoljava da dekonstruišemo te kategorije i uvidimo razne vrste društvenih formacija i odnosa moći koji konstituišu ove kategorije.

KV: Tvrdi se da ukoliko osoba kontroliše način na koji se identifikuje i ponaša, da onda može i da promeni način na koji doživljava svoje telo. Na primer:

 „Mogao je da vidi da sam oslobođen te stvari, koja je tek sada to shvtam, demonska. Kleknuo sam na pod sobe u suzama, gušio sam se, neke sile su mi govorile da to ne činim, da odem; sloboda mene kao žene me je čekala, ipak sam toliko napredovao. Borio sam se, plakao naglas, pokajao se, kritikovao ono što mi se u životu dešavalo... Sve se to odigralo pre 18 meseci... Dao sam im svoj kofer pun haljina, odeće, šminke itd. Bilo mi je muka od svega i bio je to veliki korak za mene. Morao sam se osloboditi svega što me je ranije sputavalo.Otarasili su se tih stvari. Nisam više išao na manikir, kratio sam nokte i pustio malu bradu.Bacio sam sve hormonske tablete i okrenuo leđa svemu što je imalo veze sa mojim željama. Pitao sam svog pastora za stih koji bih mogao da čitam svakog dana i uživam u svojoj novodobijenoj slobodi muškarca, oca i muža. Stavio sam tu cedulju na kojoj su bili ohrabrujući stihovi  pored kreveta, i čitao ih svakog jutra kada bih ustao. Znao sam da je žena u meni umrla. Moć Hrista ju je uništila, i sve ono što je ona predstavljala. Osamnaest meseci posle, đavo i dalje pokušava da me ubedi, ali zna da neću pokleknuti, jer bi posledice po moju porodicu bile ogromne.Odgovoran sam za nekoliko ljudi, i uživam u tome što sam muškarac.“  Semova priča

U ovom primeru, osoba je napravila dnevnu ritualnu praksu poricanja i represije, sve u verovanju da će to promeniti  način na koji ona doživljava svoje telo. U nečemu što izgleda kao donekle sličan pristup, Dženis Rejmond piše:

 „Ovaj rad polazi od tvrdnje da je pitanje transseksualizma etičko pitanje koje ima duboke društvene i moralne posledice.Sam transseksualizam predstavlja duboko moralno pitanje, pre nego medicinsko-tehnički odgovor. U zaključku, navela bih neke sugestije za promenu, koje se bave društvenijim i etičkijim argumentima, a koje sam iznela na prethodnim stranicama ovog rada.

I dok ima mnogo onih koji smatraju da moralnost mora biti deo zakona, ja verujem da se eliminacija transseksualizma ne postiže na najbolji način zakonodavnim putem kroz zabranu transeksualnog tretmana i hirurških zahvata, već pre putem zakonodavstava koje ga ograničava i putem drugih zakonodavnih procedura koje umanjuju podršku pruženu stereotipiziranju polnih uloga, koje i generišu sam problem i predstavlju njegov početak...

To će dovesti do postavljanja sledećeg pitanja: da li je individualna rodna patnja olakšana i umanjena po cenu konformiranja uloge i održavnja stereotipa rodnih uloga na društvenom nivou? Kod promene pola, da li transseksualna osoba ohrabruje seksističko društvo čija kontinuirana egzistencija zavisi od produžetka tih uloga i stereotipa? Ova i slična pitanja se retko postavljaju u okviru terapije sa transseksualnim osobama danas.“

- Rejmond (1980), Technology on the Social and Ethical Aspects of Transsexual Surgery

Po tome kako ti percipraš „rod“, da li veruješ da će bilo koji od ovih pristupa – oba se fokusirajući na kontrolišuće ponašanje (kroz Boga ili religiozno savetovanje ili zakonodavstvo i savetovanje u vezi sa stereotipima) – biti u stanju da eliminiše trans osobe?

DžB: Mislim da je važno za sve nas da se otarasimo ovakvih pristupa – oni su bolni, nepotrebni i destruktivni. Rejmond se postavlja kao sutkinja, kao neko ko odlučuje šta je transeksualnost a šta nije, a mi smo već u vrsti moralnog zatvora dok je čitamo. Ono što je još važnije od svih ovih bihejviorističkih ili „moralnih“ pristupa jesu priče, pesme, i svedočanstva, teorijiski i politički radovi, koji dokumentuju borbu za otelovljeno i stvarno samoodeređenje pojedinaca/ki i grupa. Ono što trebamo su pesme koje ispituju svet zamenica, otvaraju nove mogućnosti u jeziku i životu; vrste politika koje podržavaju i ohrabruju samopotvrđivanje. I ono što trebamo je politička i radosna alternativa bihejviorističkom diskursu, hrišćanskom diskursu o dobru i zlu, i spajanju ova dva u jednu vrstu rodne kontrole (gender policing), koja je tiranska i destruktivna.

KV: Smatraš li da je „pol“ društveni kontrukt?

DžB: Mislim da postoji više načina za razumevanje toga šta je društveni konstrukt, i moramo biti strpljivi sa ovakvim terminima. Moramo da pronađemo način kako da shvatimo to da jedna kategorija kao što je pol može da bude „pripisana“,  a po drugom shvatanju te kategorije, možemo se odupreti i odbaciti to pripisavanje pola. Kako da razumemo to drugo stanovište kada je pol u pitanju? Ono se razlikuje od ovog prvog – to nije nešto što nam drugi daju. Ali onda, možda je to nešto što pripisujemo sami sebi? Ako je tako, onda to znači da ne trebamo  druge, ne trebamo lingvističke prakse, društvene institucije i političke invencije, političko Imaginarno (political imaginary), kako bismo napredovali i preuzeli one kategorije koje su nam potrebne, a odbacili one koje rade protiv nas?

CV: Šta misliš da bi iz tvog rada bilo korisno trans osobama?

DžB:Nevolju sa rodom sam napisala pre 24 godine, i u to vreme nisam dovoljno razmišljala o trans pitanju. Neke trans osobe su shvatile da kada tvrdim da je rod performativan, da sam zapravo rekla da je sve to fikcija, i da je ono što osoba doživljava kao svoj rod stoga „nestvarno, neistinito“. To mi nikada nije bila namera. Htela sam da proširim naše shvatanje rodne stvarnosti i njenih mogućnosti. Ali mislim da je trebalo više da obratim pažnju na to šta ljudi osećaju, kako se primarno iskustvo tela registruje, i poprilično hitan i legitiman zahtev da se ti aspekti pola prepoznaju i podrže. Nisam imala nameru da tvrdim da je rod fluidan i promenjljiv (moj svakako nije). Samo sam htela da kažem da svi/e treba da imamo veće slobode da definišemo i vodimo svoje živote bez patologizacije, de-realizacije, maltretiranja, pretnji nasiljem, nasilja i kriminalizacije. Pridružujem se borbi u stvaranju jednog takvog sveta.



Prevod: MJ

Izvor:  www.transadvocate.com