Mitovi o trans osobama i životima koje najčešće slušamo mogu se lako pobiti – i to se redovno i dešava, a pobijaju ih ugledni medicinski i naučni autoriteti.

Antitrans sentiment nastavlja da se širi širom sveta. Neki od najglasnijih proponenata ovog sentimenta žele da ubede javnost da su trans osobe nekakva novotarija i da su abnormalne, da se sve kaju zbog procesa tranzicije kroz koji su prošle, i da podrivaju i ruše osnove društva.

Oni tvrde da postojanje trans osoba znači „pobijanje osnova biologije.“ Isti ljudi koji nastoje da negiraju prava trans osoba po osnovu „nauke“ takođe negiraju i činjenicu da su ljudi glavni pokretači klimatskih promena i šire različite teorije zavere. Oni se ne bave činjenicama, i njihova antitrans retorika potiče iz štetnih uverenja.

Ne bismo imali dovoljno prostora kada bismo krenuli da pobijamo baš svaki mit i otvorenu laž o trans osobama i rodno afirmativnoj nezi, ali istraživanja postoje. Na njih se poziva na sudu, u političkim diskusijama i člancima koje pišu oni koji podržavaju trans prava.

Ovo su tri najčešća antitrans mita i prava istina u vezi sa istim.

Mit #1: Biti trans je društvena pojava koja obuzima mlađe generacije

Naširoko diskreditovana „teorija o transrodnoj društvenoj zarazi“ može se naći u članku iz 2018. godine autorke Lize Litman, nekadašnje profesorke na Univerzitetu Braun, koja sada radi kao savetnica rodno-kritične grupe Genspect.

Litman je skovala pojam „iznenadna rodna disforija“, koji neki antitrans aktivisti koriste kada žele da ukažu na to da trans adolescenti, posebno trans momci, nisu trans, već su prosto lezbejke ili devojke koje imaju problem sa mentalnim zdravljem, i koje za sebe kažu da su trans, pošto su bile izložene takozvanim spoljašnjim uticajima.

Međutim, jedno istraživanje objavljeno u časopisu Pedijatrija 2022. godine otkriva da „društvena zaraza“ nije potkrepljena podacima iz stvarnog sveta.

Analizom podataka iz dva istraživanja Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) koja su sprovedena 2017. i 2019. godine, utvrđen je mali pad u broju mladih ljudi koji se određuju kao trans. Tada je takođe utvrđeno i da je udeo mladih ljudi kojima je pripisan ženski pol po rođenju, a koji su se autovali kao trans, takođe u blagom padu.

„Udeo trans i rodno različitih osoba kojima je pol pripisan po rođenju ne favorizuje one kojima je pripisan ženski pol po rođenju i ne treba ga koristiti kao argument protiv pružanja rodno afirmativne medicinske nege trans i rodno različitim adolescentima“, zaključuje se u istraživanju.

Ono što se poslednjih godina jeste povećalo je vidljivost trans osoba. To je znak da društvo sve više prihvata drugačije, dok sve više trans osoba smatra da mogu da žive otvoreno i dobijaju podršku, uključujući i rodno afirmativnu negu.

Ali kao što LGBTQ+ osobe vrlo dobro znaju i svedoče tome iznova i iznova, povećana vidljivost često vodi do rasta napada od strane onih koji ne razumeju zajednicu i žele da nas vrate u senku.

Teorijom o „društvenoj zarazi“ utvrđuju se štetne tvrdnje koje na stigmatizovane grupe gledaju kao na nešto prljavo i sposobno da iskvari ili preobrati mlade ljude. To vuče na retoriku koja se kroz istoriju koristila za napade na različite marginalizovane grupe, uključujući i članove LGBTQ zajednice, obojene osobe i osobe s invaliditetom.

Trans osobe nisu nikakva novotarija. Istorija pokazuje da su trans osobe postojale u različitim kulturama tokom istorije čovečanstva.

Mit #2: Trans osobe se kaju zbog procesa tranzicije

Detranzicija se odnosi na proces prekidanja ili vraćanja tranzicije, i može da uključuje društvenu ili medicinsku tranziciju, ili obe. Ima onih koji žele detranziciju, i postoje brojni razlozi koji stoje iza takvih odluka, uključujući i transfobiju, pritisak porodice i sredine koje nisu tolerantne.

Rodno kritični aktivisti/kinje često koriste priče o detranziciji da ukažu na to da mlade ljude ne treba podržavati u pogledu tranzicije, niti im treba omogućiti pristup rodno afirmativnoj nezi.

Međutim, u nedavnim preporukama koje izdaje Svetsko udruženje stručnjaka za zdravlje transrodnih osoba (WPATH) stoji da nekoliko istraživanja pokazuje da su „stope kajanja i nezadovoljstva pacijenata niske“ kada su u pitanju rodno afirmativni tretmani i operacije za trans osobe.

S druge strane, drugim istraživanjem iz 2019. godine, u kojem je učestvovalo 3398 korisnika klinike za rodna pitanja u Velikoj Britaniji, utvrđeno je da je samo njih 16 – oko 0,47 procenata – osetilo kajanje u vezi sa procesom tranzicije. Od tih 16, još manje se odlučilo na detranziciju.

Pored toga, jednom severnoameričkom studijom utvrđeno je da 94 procenata dece koja su se autovala kao trans, nastavlja da se određuje kao trans pet godina kasnije. Oko 1,3 procenata mladih prošlo je kroz proces tranzicije u neki drugi identitet, pre nego što su se vratili u svoj trans identitet, dok se 2,5 procenata kasnije odredilo kao cisrodno, a 3,5 procenata kao osobe koje odbacuju koncept rodne binarnosti.

Ustanovljen je konsenzus među najvećim medicinskim organizacijama da je rodno afirmativna nega veoma važna, a mnoge studije pokazuju da je štetno osobu sprečavati da potvrdi svoj rod i u njemu živi. 

Mit #3: Trans osobe, posebno trans žene koje učestvuju u sportskim takmičenjima nanose štetu cis ženama

Ono što je istina je da su trans osobe i osobe koje odbacuju koncept rodne binarnosti učestvovale u sportskim takmičenjima – bilo u školama, klubovima ili ligama – i to godinama, bez ikakvih nekorektnih prednosti ili problema.

Međutim, zakoni kojima se trans osobe, a posebno žene i devojke, isključuju iz takmičenja u atletici doneti su i usvojeni u nekoliko država širom SAD (Ajdaho, Južna Dakota, Misisipi i Juta). Nekoliko upravljačkih tela u sportu širom sveta, u proteklih nekoliko godina, pokrenulo je zabrane za trans osobe zbog zabrinutosti oko „fer igre“ i korektnosti.

Zakonodavci koji se zalažu za zabrane za trans osobe u sportu, konstantno ne uspevaju da u svojim državama navedu slučajeve u kojima su trans atletičake/i, imale prednost u odnosu na svoje cisrodne protivnice/ke.

U novom izveštaju utvrđeno je da trans žene nemaju nikakve prednosti u odnosu na svoje cisrodne koleginice prilikom učešća u elitnim takmičenjima.

Kanadski centar za etiku u sportu zatražio je ovaj izveštaj koji predstavlja detaljan i dubinski pregled sve naučne literature objavljene između 2011 i 2021 na engleskom jeziku, a koja se tiče trans žena i njihovog učešća u elitnim sportskim takmičenjima.

Autori su zaključili da ove studije pružaju nedovoljno dokaza da faktori koji su u vezi sa muškim pubertetom – kao što je veličina pluća i gustina kostiju – proizvode prednost za trans atletičare, i da trans žene koje su počele terapiju suzbijanja testosterona nemaju nikakve jasne biološke prednosti.

Prema izveštaju, autori jesu pronašli jake dokaze za to da su „politike elitnih sportskih takmičenja transmizogine, i da se zasnivaju na transmizoginim, rasističkim, i geopolitičkim kulturnim normama.“

Dodatnim istraživanjima utvrđeno je da je uloga koju testosteron ima u pravilima koja se tiču trans sportista u atletici često preuveličana, zato što ovaj hormon ima neznatan uticaj na razlike u dostignućima i postignutim rezultatima.

Zabranama za trans sportiste u takmičenjima ne pruža se nikakva zaštita, niti podrška ženama u sportu. To je zato što dok zaista postoje pravi problemi s kojima se žene susreću u sportu – uključujući nejednaku plaćenostrasizam i veoma raširene seksualne napade i uznemiravanje – a učestvovanje trans osoba u takmičenjima nije jedan od njih.

Zabrane udaljavaju decu u mlade ljude od sporta kao veoma važnog domena koji im može promeniti živote. One im uskraćuju neprocenjive lekcije kojim ih takmičenje u sportu podučava, kao i dobrobit koju fizička aktivnost ima na mentalno i fizičko zdravlje.

Sebastijan Kou, predsednik Svetske atletike i nekadašnji predsedavajući Britanske olimpijske asocijacije, zauzeo se za učešće trans osoba u lokalnim sportskim takmičenjima januara ove godine.

O tome da je 2019. godine trećina trans srednjoškolaca u SAD pokušala da izvrši samoubistvo, čitajte ovde.

Prevela i uredila: MJ

Izvor